Прочитај ми чланакСве више младих на клиникама за лечење болести зависности од игара на срећу. Већина не зна да је чест одлазак у коцкарнице и кладионице болест.
Све више младих на клиникама за лечење болести зависности од игара на срећу. Већина не зна да је чест одлазак у коцкарнице и кладионице болест.
Када сам први пут ушао у коцкарницу осећао сам се као Џејмс Бонд. Било је толико забавно и напето, уживао у ишчекивању сваког броја… Нисам могао да дочекам сутрашње вече, да се поново коцкам. У почетку сам нешто добијао, али после сам само губио, а потреба да се коцкам је све више расла. Престао сам да плаћам рачуне, а кредитне картице које сам имао биле су дебело у минусу. Почео сам да позајмљујем од пријатеља, родбине, а затим и од зеленаша… А онда ме је супруга условила – развод или лечење. Срећа да је у мени ипак остало мало здраве памети.
Овако прича један од многобројних пацијената Института за болести зависности у Палмотићевој у Београду, који је успео да се избори са проблемом и „победи“ коцкање. Окренуо је нови лист, ужива са својом породицом и, како каже, срећнији је него што је икада био.
– Зависност од коцкања је опаснија од зависности од хероина. Коцкар има осећај свемоћи – предвиђа будућност и зато је већи од Бога – каже др Младеновић. – Хероин је илегална супстанца и уништава на индивидуалном нивоу, док је коцкање друштвено прихватљива активност и уништава много шире. Јер, могуће је коцкати се на сваком ћошку. Уз то, коцка је повезана са и психијатријским проблемима. Око 40 одсто пацијената који долазе на лечење покушали су самоубиство. Због коцке пропадају и породица и човек.
Али немају сви тако чврсту вољу. У Србији званично има око 60.000 грађана зависника од коцкања. Незванично, та бројка је много већа. Кладионице ничу свуда, а њихови гости често су средњошколци и студенти, који виде могућност да на брз начин зараде нешто џепарца. Многи од њих несвесно упадају у замку патолошког коцкања, које је једнако опасно као алкохолизам или дрога. Према најновијем истраживању Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“, у Србији има између 0,5 и један одсто зависника од коцкања, што представља европски просек.
– Не треба претеривати, ми смо у свим болестима зависности негде у средини – каже др Ивица Младеновић, начелник Института за болести зависности, који је са својим колегом др Гораном Лажетићем недавно написао књигу „Зависност од коцкања“. – Проблем је, међутим, у томе што већина грађана не зна да је зависност од коцкања болест. Не знају то чак ни многи лекари, па кад им се јави пацијент немају идеју где да га пошаљу.
У Институту већ трећу годину спроводе лечење. Реч је о породичној психотерапији. У овом тренутку готово половину пацијената чине управо зависници од коцкања.
– Имамо изузетно добре резултате. Око 75 одсто пацијената одавде одлази излечено. Ово је енормно велики успех и на светском нивоу – каже др Младеновић.
Најчешће долазе зависници од слот апарата и рулета. На другом месту су они који залазе у кладионице. А, помоћ је затражио и један зависник од берзе!
– Он је фантастичан момак. Интелигентан. Студира у исто време економију и информатику – прича Младеновић. – Мало се заиграо и изгубио сто хиљада евра на берзи. Отац је покрио његов дуг, што значи да је добростојећи, али суштина је да се на овим просторима појављују нови видови коцкања.
Један од најопаснијих нових начина је коцкање преко интернета. Довољно је да играч има кредитну картицу и може да се коцка са људима широм света.
– Највећи ризик код коцкања је да се изгуби новац, али овај вид је веома опасан. Њиме се развија и зависност од коцкања и од интернета – истиче др Младеновић. – Коцкање из фотеље је привлачно, али су због удобности ослабљени контролни механизми. Коцкар се осећа боље у свом простору, али су веће шансе да ће изгубити паре.
Пацијенти су, углавном, младићи од 25 до 35 година. Долазе на наговор родитеља, који траже помоћ када су због коцкарских дугова своје деце стигли до дна и ивице егзистенције.
– Ово не значи да немамо старије коцкаре, али су они своји људи и не трпе наговор, нити притисак другог – прича наш саговорник. – Ниједан коцкар никад није дошао са идејом да му није добро. Он нема проблем, али су други условили да буде ту. Јесте да је на губитку неколико десетина хиљада евра, али коцка се као и сви други и има визију како да поврати паре. Јурење губитка је довољан разлог да за некога кажемо да је патолошки коцкар.
ЛЕЧЕЊЕ У РУДНИКУ
Позната је прича о кинеском милионеру Џанг Ћиџанг Јонгћианг, који копа угаљ у руднику како би се ослободио зависности од коцке. Власник неколико самопослуга, био је тежак зависник од коцке када је 2008. године одлучио да себи нађе „занимацију“ која ће га одвратити од незгодног порока. После дужег размишљања, почео је да ради у руднику. Оно што није очекивао је да посао који је требало да буде само привремени хоби, „терапија“ која ће га вратити на прави пут, постане његова нова страст. Милионер тврди да је заволео посао рудара и да више не може да замисли живот без пијука.
ЛОВ У МУТНОМ
Игре на срећу су одличан извор за пуњење буџета. У закону је, чак, наведено да је то активност од националног значаја. Многе организације, попут Црвеног крста или Удружења инвалида, не би постојале без тих средстава.
– Држава би, ипак, морала да делује и превентивно и да кроз синхронизоване акције упозна људе с границом где престаје коцкање из забаве, а почиње патолошко коцкање. Дали су људима играчку, а нису дали упутство за употребу. Коцкања не би било да није приступачно, а постоји и велики простор за лов у мутном – закључује др Младеновић.
