Pročitaj mi članak
Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806.
Школовао се у Хотину, у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара.Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића.
Имали су десеторо деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара (обојица умрли као деца), Ђорђа, Андреја, Петра и Арсена.
Син великога Вожда, који је управо после четвртине века од смрти свога оца вољом народном сео на кнежевски престо српски, Александар родио се у бурним данима своје отаџбине, на Михољдан, 29. септембра, 1806. године.
Тада место рођења његова, Топола у Шумадији, беше још непрестано средиште српскога рада. Мало доцније то првенство имаше Топола да дели са Београдом, који би освојен са свим пред крај те године те поста средиште управних и других власти ондашње Србије.
Година рођења Александрова бележи се у српској историји као време најодличнијих успеха шумадиских устаника. Два месеца пре његова рођења беше величанствена победа српска на Мишару, којом је сатрвена језгра босанске силе турске.
Тада, на другој страни, чете српске прођоше Немањином Топлицом и развише заставу српску „у маленој Бањској крај Косова“. А на два месеца после његова рођења освојише голе груди српске и срце које је у њима тврди Београд, који дотле никада народ освајао није. Али су управо ти дани донели Србији и моћнога савезника у сили велике Русије.
Управо оних дана кад је навршивао седам година свога живота откуцаваху слободу Шумадији последњи часови, и он пређе, с родитељима, у Срем, а одатле после разних перипетија отиде у Хоћин где бејаше главни стан српских емиграната.
У Србији су се низали догађаји; емигранти се, већим делом, враћаху у њу после 1830. године, па, 1839, дође и син старога Вожда. У отаџбини његовој, коју тако дуго не бејаше видео, бешњаху тада страсти међусобне борбе, у коју се Александар — што му служи на част — не хтеде умешати. Али пажња према младом сину великога Вожда не могаше изостати. Године 1841. држава у име признања откупи кућу у којој је, за доба Вождово, била први пут отворена Велика Школа, и поклони његову сину. А кад, с’јесени 1842. године, због револуционих догађаја, Кнез Михаило остави Србију, на Врачару за Кнеза српског би изабран Александар Карађорђевић.
Необичне и бурне беху године његове владавине. Од крупних догађаја са стране довољно је поменути догађаје у Аустро-Угарској 1848. и 1849. године, тако звану М а џ а р с к у Б у н у и велику К р и м с к у В о ј н у 1853.—1856. За младу Кнежевину не могаше бити догађаја важнијих и озбиљнијих но што су та два: са свих се страна задирало у интересе њене, погиба је кад што претила и самом бићу њеном, ваљало је рачунати с тежњама у земљи и с укрштеним интересима великих сила — и млада, зависна, Кнежевина Србија прође кроз све мучне перипетије не само без штете већ и с великим моралним добитком. Везе српске ојачаше у свима покрајинама у међусобној срдачности; сад се вероваше оно што се некада само говорило, да крв није вода.
И поред таквих прилика с поља Србија учини велике кораке на просветном пољу. Раније засновано Друштво Српске Словесности могло је тек 1847. године наштампати прву књигу свога „Гласника“.
Али рад његов пође отада интензивније: нарочита се пажња у прво доба обрати на сакупљање података за историју ослобођења Србије, што бејаше са свим природно и врло корисно.
Још живи, добрим делом, учесници у борби казиваху своја сећања, која су још и данас главни извор за историка. Сам, пак, Кнез Александар узео је био живописца Уроша Кнежевића и плаћао му је из својих средстава, те је овај за времена сачувао од заборава многе ликове знатних људи из устанка — радећи слике њихове или по природи или по другим скицама или, најзад, по наличности живих људи.
Та галерија, која је у београдском Народном Музеју, служила је и овоме издању знаменитих Срба онога доба. Народна просвета стајаше од почетка на примитивном ступњу: сад се поче у београдском Лицеју обраћати пажња на стручнију наставу. Србија доби Даничића, Панчића, Вука Маринковића и друге. Војна опрема стече Артиљеријску Школу — данашњу Војну Академију, а у Крагујевцу се заснова радионица оружја и убојне спреме.
Па ипак препреке ницаху из дана у дан: међусобне борбе изазиваху неповерење и разне мере, а све то доведе до рочишта познатога под именом Св. Андрејске Скупштине 1858, када Кнез Александар одступи с престола и повуче се у миран живот.
Пуну четвртину века провео је Кнез, после тога, сређујући своје стање и одношаје, да би могао народу српском на културном пољу учинити што више користи. Својим завештајем он је оставио тридесет и осам хиљада форината као „Фонд Александра Карађорђевића за изображење српскога подмлатка“, предајући га на управљање Матици Српској у Новоме Саду.
Приходом од тога фонда издржаваће се три ђака који су родом из Старе Србије, Босне, Херцеговине или Црне Горе, али они морају учити у Београду. Друга половина прихода даваће се српским ђацима који ће по свршетку својих стручних студија — медицинских или техничких или правничких — ради усавршавања ићи у туђе земље. — Осем тога он је оставио и друге легате — као: цркви у Тополи, Матици Српској, Српском Народном Позоришту у Војводини и т. д. — у суми до шездесет хиљада форината! Од толиких легата није било онакве користи каква се очекивала; њу је партиска лична суревњивост одстранила, и тек јој ново доба може отворити врата свестраном утицају. —
Кнез се Александар, док је био у Србији, одликовао још неким особинама које га као ч о в е к а карактеришу…. „Он је, сваке године, ма какво време било, о својој слави, Светом Климентију, 25. новембра, ишар у Тополу, и онде, у своме родном месту, славио своје крсно име. Тада је, на своју славу, сазивао званице готово из све Србије, и то не само чиновнике, свештенике и кметове, него и одабране домаћине сељаке. Друго, он је, сваког лета, најмање по шест недеља, проводио у Брестовачкој Бањи, пределу врлетном, ретко насељеном и србинства жудном.
Из престонице, к тој Бањи, он је обично путовао на Горњак, кроз Хомоље, на Жагубицу, па преко Црнога Врха низ Припор ка Брестовцу. Сва су ова места веома врлетна, ретко насељена, мало похођена, жудна трговачке и просветитељске речи. Карађорђевић са својом великом пратњом, и са својих 100—200 катана, пролазећи кроз местата, чинио је да гора одјекује, да се горштаци чуде, да се радују и да се користе; јер су, баш за то, и други путници онуда чешће пролазили; трговци су више куповали, и мисао се српска све више крепила, и све милија бивала!
У самој Бањи био је начинио не само купатило него и леп двор за себе, а уз њега су и други градили што је ко миловао, те се место улепшавало и мештани се користили. Ово му је служило на част и као Србину и као Кнезу Српском. Што нам више среће и блага даје отаџбина, то све више очекује она од нас пажње и старања за своје слабије или затуреније крајеве и потребе!“ (Поменик, 231.).
Он је преминуо 22. априла 1885. године у Темишвару, а погребен је у Бечу.
Кнез Александар био је ожењен Персидом, кћерју Јеврема а унуком Јакова Ненадовића. Из тога је брака њихов син Његово Величанство Краљ Србије Петар И.
(Знаменити Срби 19. века)
