Прочитај ми чланак
(Политика)
До краја осамдесетих били смо, Југословени, певали са Бреном „Од Вардара па до Триглава”, ширили братство и јединство, а деведесетих смо доспели до „братства и убиства”.
Повађене су каме и зачули су се, многи су веровали трајно заборављени покличи: „Србе на врбе”, „Босанце у ланце”, „Боже не знам шта ми је, пале ми се џамије”. Са Црногорцима смо били ко „два ока у глави”. а онда се заорило „Мило, Турчине”…
Нарцизам малих разлика, кажу неки психолози.
Али шта је онда са чињеницом да скинхедса има у Британији, одакле смо увезли и назив те екстремне групе, да неонацизам тиња у Немачкој, да Швајцарци нису баш гостољубиви према страним радницима,, дамало, мало па се запали нешто у париским предграђима где има доста Арапа…
Покличи са ратишта „затворени”су на стадионе. Али се чују. Да ли због тога што и мали број њих уме да буде веома гласан или што је то мишљење већине неке нације?
Овим истраживањем, без наивних амбиција да дођемо до пуне истине, покушали смо да назремо колико смо спремни да толеришемо националне, верске, расне, сексуалне разлике међу нама.
А да их има сведочи и чињеница да је у Београду освануо графит – „Срби и Хрвати су браћа”, а у Сплиту је нека девојка неписмен натпис „Уби Србина” преправила у „ПОЉУби Србина”.
