Прочитај ми чланак
(Телеграф)
Стотину хиљада мртвих само у БиХ, четири милиона расељених и ко зна колико ратних инвалида и ратна штета која се мери милијардама долара, све то улази у завршни рачун стварања седам нових националних држава на подручју СФРЈ, пише Магазин “Јутарњег листа”, представљајући књигу немачке историчарке Жан Мари Калик.
Упркос свему томе сто се догодило, српско, македонско, албанско и бошњачко национално питање и даље није решено, а тешко је проценити хоће ли национално претежно хомогене заједнице, овакве какве јесу, дугорочно донети мир и стабилност или, ипак, у себи носе клице за нове немире.
– Југославија је данас углавном полигон за лансирање политичких интрига, опасних поједностављивања те погон за слабо или никако прикривен говор мржње. Тим су важније књиге које, кад је реч о тој теми, не бежи од закључка, као што је то ”Историја Југославије у 20. Веку” – пише Магазин поводом књиге која је, како наводи, управо објављена у Београду.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Ауторка, како наводи лист, не види неки посебни разлог за оптимизам: регија, како се данас политички коректно назива простор Југославије, етнички је подељена и економски заостала.
Многи се данас питају да ли је Југославија уопште требало да се распадне и јесу ли постојала нека решења којима би се избегле страхоте рата и сви новонастали проблеми. Последња реченица у поменутој књизи довољно говори сама за себе:
– Ништа није било неповратно, ништа неизбежно.
Једном давно, у другој половини 19. века, Југославија је била утопијска идеја и просветитељски идеал, борбени симбол свега напредног, рационалног, хуманистичког и научног у борби против беде и заосталости, наводи ауторка.
Ипак, да не би било забуне, оснивање Југославије, како тврди Жан Мари Калик, није било присилно ни нужно.
– Југославија је за многе постала шифра за бољи живот у достојанству, миру, слободи и благостању. Нова држава почела је с огромним, еуфористичким надама у будућност – каже она.
Ипак, изгледа да је југословенско уједињење 1918. године дошло заправо прекасно. Срби, Хрвати и Словенци већ су били формиране нације, а од самог почетка није постајао јасан договор шта би то требало ујединити нову југославенску нацију – заједнички језик и култура, као у Немачкој и Италији, или државна традиција, као у Француској.
И у том је смислу Југославија је, можда, пропала пре него што је уопште била основана.
