Прочитај ми чланак
Ископавањима на археолошким локалитетема Беловоде и Белолице недалеко од Петровца на Млави доказано је да је Винчанска култура од самог свог почетка средином петог миленијума пре наше ере познавала обраду метала, што ће за последицу имати ревизију досадашњих представа о рађању цивилизације.
За сада завршена су археолошка ископавања великог винчанског насеља на локалитету Беловоде у атару села Велико Леоле код Петровца на Млави, као и прелиминарна истраживања тек откривеног праисторијског рудника бакра на локалитету Белолице (Фаца Бјељи) у селу Ждрелу, десетак километара источно од Беловода. Први доступни резултати ових истраживања су спектакуларни. По њима, Балкан је колевка европске металургије, Винчанска култура је аутохтона и прва европска култура која је познавала обраду метала, а датирање почетака металне културе помера се у прошлост за најмање хиљаду и по година.
ПРАИСТОРИЈСКИ МЕТРОПОЛИС: Све је почело педесетих година XX века, када је археолог аматер Никола Крстић, наставник физичког васпитања у Основној школи у Петровцу, бициклом обилазио Хомоље и током десет година истраживања уредно уписао и описао 187 археолошких локалитета на која је наишао. Међу њима се налазио и локалитет Беловоде, 2 км западно од села Велико Лаоле, у низини између река Бусур и Млава. Ту, у њивама у околини једног извора, Крстић је пронашао кремена сечива, комаде орнаментисане керамике и мале скулптуре, на основу чега је локалитет зналачки окарактерисао као најбогатије археолошко налазиште у долини Млаве.
Локалитет је археолошки регистрован 1988, а 1994. године су археолози Душан Шљивар из Народног музеја у Београду и Драган Јацановић из Народног музеја у Пожаревцу у оквиру пројекта „Неолит у долини Велике Мораве и басену Млаве“ трагом Крстићевих белешки кренули у прелиминарну сондажу терена. Пре почетка реализације овог пројекта на археолошкој мапи Србије простор Хомоља претстављао је белу мрљу, без иједног неолитског насеља. Истраживања су показала да је насеље Беловоде основано око 5500 година п.н.е, да дакле припада најстаријем периоду Винчанске културе познатом као период Винча-Тордош, да је изгорело око 4500. г.п.н.е, и да је у питању једно од највећих досад познатих насеља из тог периода. „Беловоде су за Винчанску цивилизацију метропола попут данас Њујорка или Париза“, прича за „Време“ Драган Јацановић. „До овог открића за велика неолитска насеља сматрана су она која су се распростирала на површини од око 20 хектара, док се већина насеља простирала на 5-10 хектара. Беловоде су насеље од 100 хектара које је у завршној фази имало 700-800 кућа. Таквих насеља нема много. Белеводе, заједно са Коњушницом у Витежеву и Плочником код Прокупља могу се сматрати европским метрополама петог миленијума п.н.е.“
Др Борислав Јовановић из археолошког института у Београду, експерт за археометалургију и човек који је седамдесетих година открио и истражио доскора најстарији познати рудник Рудна глава код Мајданпека (датиран на око 5000. г.п.н.е), наговестио је Шљивару и Јацановићу могућност да у оквиру винчанских насеља у том крају могу да пронађу ситне груменчиће руда бакра – малахита и азурита. Тако је раније на локалитетима Дивостин и Селевац из истог периода, на површини од 2500 м2 нађено 110 археометалуршких узорака ових руда, од којих 90% није прелазило величину мм3, па се на основу њих ништа није могло закључити о евентуалној металуршкој обради. У Беловодама је ситуација била потпуно другачија. „Већ после три-четири дана радници на ископавању су нас у шали питали да нису Винчанци можда прскали винову лозу, јер су наишли на плави камен“, каже Јацановић. На површини од само 250 м2 пронађено је на хиљаде узорака руде, од којих су неки тежили и преко једног килограма. Показало се да је у питању руда са високим процентом бакра, али била је очигледна и још једна чињеница – узорци су представљали заправо шљаку, бакарну руду из које је бакар најпре био извучен термичком обрадом. То је значило да су становници Беловода знали како да лију бакар, да је Винчанска култура од својих почетака познавала тајну металургије и да је Винча – дефинитивно прва метална култура Европе, а можда и у свету.
НАЈСТАРИЈИ РУДНИК : После овог открића наметало се логично питање одакле је доношена руда у Беловоде. Једини познати праисторијски рудник у околини био је поменути локалитет Рудна глава удаљен четрдесетак километара. Могло се прихватити да су њега експлоатисали и становници Беловода. „Међутим, ја сам гајио наду да постоји неко ближе лежиште бакра“, каже Јацановић, и наставља: „Затражио сам резултате геолошких истраживања целог подручја која су осамдесетих година обављена за потребе железаре Сартид у Смедереву. Тада су извршена аеромагнетна снимања из ваздуха целе источне Србије, и констатована су лежишта бакра у непосредној близини Беловода. Захваљујући благој зими могла су се спроводити теренска истраживања, и ја сам отишао у предео села Ждрела у потрази за рудником. Сасвим случајно од једног сељака сазнао сам да на падини Белолице недалеко одатле има плавог камења. Када сам тамо отишао на површини се видела велика количина малахита и азурита, и ту онда није било тешко препознати праисторијски рудник. Рудник се дакле налазио десетак километара источно од Беловода, и он се може видети и са самог локалитета, тако да између насеља и рудника постоји визуелна комуникација.“
Праисторијски начин експлоатације вршен је системом ровова, праћењем правца простирања рудне жиле. На Белолицу се ради о меком камену, који може лако да се копа каменом алатком, али и дрвеним или коштаним шиљком. На зидовима рудника постоје трагови копања. Вода је зимус открила и један део улаза у окно ширине 80 x 80 цм, од којег воде два седмометарска крака – један вертикални и други који се спушта у дубину под углом око 20 степени. Ове године обављена су прелиминарна истраживања на пет метара првог крака. Показало се да је рудник почео с експлоатацијом пре 7500 година, и да је његова експлоатација трајала све до позне антике, да би у средњем веку био напуштен са померањем центра рударских активности у околину Кучева.
Шта заправо ова открића говоре?
ЗНАЧАЈ ОТКРИЋА: Винчанска култура је највећа праисторијска култура Европе и спада у ред најразвијенијих култура свог времена. Простирала се на економски и духовно јединственом подручју на потезу од Скопља до Будимпеште, и од софијског поља до реке Босне. Развијала се од 5500. до 4000. г.п.н.е. као аутохтона балканска култура, настала преображајем неолитске Старчевачке културе која јој је претходила, а која је пак имала културни континуитет са још старијом, мезолитском културом Лепенског вира.
Др Борислав Јовановић током разговора за „Време“ каже да је откриће Шљивара и Јацановића дошло као резултат дугогодишњег истраживања на археометалургији централног Балкана. Сама археометалургија бави се почецима металургије, што је последње револуционарно откриће које је из корена променило карактер људске заједнице и фантастично убрзало еволутивни ток. Открићем вештине обраде метала човек је по први пут почео да преображава материју и да за своје потребе ствара неуништиве материјале. „Пре Беловода знало се за постојање рудника Рудна глава из средње, тзв. градачке фазе Винчанске цивилизације, као и за металопрерађивачко насеље Плочник крај Прокупља које је датирано у позновинчански период. Ова два налазишта сугерисала су постојање јаке рударске компоненте Винчанске културе, а колега Шљивар, који је руководио ископавањима у Плочнику, пронашао је и неке бакарне алатке из позновинчанског периода. Међутим, тек са Беловодама ми имамо у рукама први чврст и непобитан доказ да је Винчаска култура у целини, а не само у њеном каснијим етапама развоја, дефинитивно поседовала знања о технологији ливења бакра из примарних бакарних руда малахита и азурита, и да је бакар био у масовној употреби током целог њеног трајања. Датирањем почетака металургије на почетак Винчанске цивилизације, почеци опште металне културе померени су у прошлост за најмање хиљаду и по година. Винчанска култура је дефинитивно најстарија метална култура Европе, и, што је нарочито важно, у том смислу је она потпуно аутохтона појава. Досадашње интерпретације по којима се порекло вештине обраде метала смештало на крај четвртог миленијума п.н.е. на простор Блиског истока, одакле се ова вештина потом раширила по Медитерану, морају се дакле ревидирати.‘’
Друга ствар коју имплицира ово откриће јесте да Винчанска култура није била примарно земљорадничка култура млађег каменог доба чији су центри били у плодним областима Паноније и Подунавља, како се до сада веровало, сугерише Јацановић. Од самог почетка Винчанска култура је култура која је познавала металургију, и њена средишта налазе се у брдовитим областима Балкана богатим бакарним рудама.
Даље, Шљивар и Јацановић на основу својих сазнања са терена сматрају да је управо металуршки моменат донео револуционаран скок у цивилизацијском и духовном свету, и да је то онај пресудни моменат који је довео до наглог прелаза од Старчевачке ка Винчанској култури. Јацановић подсећа да је већ Милоје Васић на основу квалитета керамике Винчу лоцирао у метално доба, и овим открићем је његова претпоставка потврђена. После сточарства и ратарства, појава металургије иницира и трећу врсту специјализације винчанских заједница у коју спадају рударство, занатство, и на крају трговина, каже током разговора за „Време“ Душан Шљивар. Балкански бакар, доказано је, пронађен је касније чак у пределима око Волге, где је стигао вероватно трговином. Шљивар наслућује да је предност металургије вероватно узроковала и пропаст Винчанске цивилизације, јер ће захваљујући познавању ове вештине код примитивнијих северних народа простор Балкана фигурирати као „богати југ“ на који ће они усмеравати своје пљачкашке походе. То ће се на крају и десити крајем четвртог миленијума.
Што се тиче истраживања на Беловодама и Белолицу, права ископавања тек предстоје. На Беловодама је до сада укупно истражено свега око 200 м2 од укупне површине насеља која износи стотинак хектара, а рудник на Белолицу је само загребан.
Јацановић и Шљивар се надају да ће се политичка и економска ситуација стабилизовати и да ће већ идуће године бити могуће организовати велико међународно истраживање на овом локалитету. „Овакав локалитет захтева простор за истраживање од најмање 500 м2, а не од по 25 м2 као досад. Ми се сад налазимо у ситуацији као да у неком граду, ограничени на простору 5×5м, треба да се снађемо где се заправо налазимо“, каже Јацановић. ‘’Надамо се да ће нам државне институције додатно изаћи у сусрет, јер је овај локалитет од непроцењивог значаја, како за нас тако и у европским и светским размерама.
(www.arheologija.fr.gd)
