Pročitaj mi članak

Nas Vinča truje 14 dana, njih truje decenijama

0

Sa deponije u “Vinči” već 14. dana izbija toksičan dim koji se širi nad obližnjim naseljima, voćnjacima, njivama. U mestima najbližim deponiji, Velikom Selu i Slancima, ulice su puste, a malobrojni meštani koji su oko podneva krenuli do lokalnih prodavnica svedoče za “Novu” da zagađenje od “Vinče” trpe decenijama, da je starijima zdravlje već načeto a za mlađe strahuju. Požar koji tinja danima, kažu, svakodnevicu je učinio nepodnošljivom - zbog dima noću ne otvaraju prozore, loše spavaju, a ujutru, dok još ne počnu vrućine, ne smeju u dvorišta ni na njive.

У околини манастира Сланци, крај највеће деоније комуналног отпада на Балкану, ваздух је тежак, делом због врућине, делом због дима, који се наслућује у ваздуху. Улицом прође по неки трактор – људи са њива, из башти и воћњака над којима се данима надвија дим, враћају се у оближња насеља.

FOTO: Printscreen

У Великом Селу је пусто, испред локалне продавнице чекали смо готово пола сата пре него што се појавио први мештанин, уморан и гневан.

“Откад је избио пожар немогуће је живети – ујутру и увече је најгоре, осећа се јак мирис дима, не излазимо, не отварамо прозоре. Дишемо на шкрге, маске нам требају да би отишли до њива. Воћњаку не могу да приђем, покушао сам ујутру и побегао од дима, а поподне је врућина па опет не могу да идем”, прича за лист “Нова” Драгослав Антонијевић чији се воћњак налази на километар од депоније.

Објашњава да је поврх свега страховао за здравље унука.

“Пре три дана сам их због дима посло у бању, сад ми је лакше”, каже Антонијевић. У Сланицима ситуација слична, још нема неподношљивих мириса, али притиска врућина, док се у даљини назире неугашена депонија.

Бобан Масларевић, који је астматичар, каже да читаве ноћи није “ока склопио”:

“Синоћ није могло да се спава, нисам спавао уопште – смрад, врућина. То није нормално.” У недељу је, прича, поводом празника Светог Стефана летњег, коме је посвећена и сеоска црква, организован традиционални турнир у малом фудбалу, на ком су такмичари играли у облаку дима.

“Ми који смо гледали, бежали смо са турнира, нисмо могли да дишемо. Некада сам играо на том турниру и побеђивао, а сад нисам могао ни да гледам”, каже Масларевић и присећа се како је у Сланцима било 7. августа кад је на депонији избио пожар:

“Аутомобили нам се нису видели од прашине и пепела. Село се није видело од дима. Нас нико не пита како нам је. За проблем се чује тек кад дим стигне до Београда.”
Објашњава да“Винча” село трује већ четири деценије, да су људи због отпада, посебно кеса које су летеле са депоније напустили обрадиву земљу у околини. Дима се, како каже, сећа још из детињства. Зато му није чудно што је пре 15 година, у својој четрдесетој, постао асматичар.

Радивоје из Сланаца каже да и он већ годинама “живи са пумпицом”.

“Ја има 71 годину, плућни сам болесник. Пре 12 година сам отишао у инвалидску пензију због опструкције плућа. Ово ми никако не прија, али не прија ни млађима”, каже и потврђује да је дим из “Винче” у Сланцима честа појава.

“Све зависи од ветра, да ли дува ка нама или другим селима, свакако то све одлази у ваздух који нигде није како треба”, објашњава и додаје да због тога највише страхује за децу.

Страх за здравље најмлађих деле сви грађани са којима смо имали прилику да разговарамо. Уздају се у то да ће пожар убрзо бити угашен или да ће бар ветар у току ноћи променити правац, да могу коначно да отворе прозоре, да у домове пусте ваздух без мириса и мало се расхладе.

А када је тачно у овим местима ваздух чист, поуздано нико не зна. У Великом Селу и Сланцима станица за мерење квалитета ваздуха нема па се оно што ови људи деценијама удишу не зна и не бележи. Не зна се ни шта тачно последњих 11 дана удишу и становници других београдских општина, јер ниједна од 13 мерних станица у престоници, како данима упозоравају стручњаци, не детектује канцерогена диоксине и фуране.

Ова изузетно штетна једињења из ваздуха падају на тло и тамо опстају, па становници Сланаца и Великог Села, који су се привремено склонили од дима, уносиће их кроз воће и поврће које сад зри на њиховим имањима у околини депоније.