Pročitaj mi članak
Дванаестогодишња Јована Перић прошле године је освојила 20. место на републичком такмичењу из техничког и информатичког образовања у Београду. Први и једини пут је видела главни град Србије. Неко би можда помислио да то и није велики успех, али за малу плавокосу Јовану која живи у Калабић махали на ободу општине Косовска Каменица, он је огроман. На такмичење се пласирала иако нема компјутер, па чак ни књиге за школу. Она у шести, а њене сестре у ниже разред основне школе, и ове године ће кренути без уџбеника.
Три године их нико није обишао: Породица Перић
– Највише бих волела да имам књиге за школу, јер их прошле године нисам имала, одговорила је као из топа на питање шта јој недостаје.
– Наставница ми је прошле године купила једну књигу, а после сам тражила од друге деце да ми позајме када ми је требало да учим. Сада, за распуст, сам читала лектиру, Тома Сојера и много су ми се допале његове пустоловине, прича Јована.
Шесточлана породица Перић једини су житељи махале, удаљене 15 километара од Каменице, а до које се стиже земљаним путем пробијеним кроз густу шуму. Осим најстарије Јоване, Негован (42) и Живица (29) имају још троје деце, од тога двоје школске.
– Сада крећем у четврти разред. Волим да идем у школу, каже млађа Ивана. Без новог ранца, свесака и оловака, у први разред ће ове године кренути и Анђела. Три сестрице ситног раста ићи ће заједно стрмим шумским путељком до главног пута, где иначе сачекају аутобус до школе.
– Школа је у Популанци, и осим мене у разреду има још троје ђака. Аутобус иде, осим када се не поквари. Зато често идемо пешке, јер има два километара до тамо, додаје Јована.
Перићи живе у малој кућици која није до краја опремљена, нити у њој има довољно места за све. Живе од пољопривреде, колико да се прехране, имају и једну краву. Срећом, каже Негован, из народне кухиње из Грачанице добијају сваки дан хлеб и чорбу.
– Од примања имам дечји додатак и социјалу од 15.000 динара месечно. Сада спремамо децу за школу, а немао са чим. Сналазимо се како можемо. Садимо лук, мало пшенице. Шта ћемо, прича Негован. Како каже, надлежни су их заборавили.
– Три године нико овде није дошао да нас посети. Последњи пут смо пре две године добили брашно – додаје он.
Страх од ињекције
Стидљиво, малишани кажу да нису још одлучили чиме би се бавили у будућности.
– Моја мама каже да будем доктор. Али ја не знам. Страх ме да дам ињекцију, искрено је казала Јована.
У каменичкој општини није мали број српских породица које лоше живе, међутим, по мишљењу многих, Перићи живе у најтежим условима. Иако за њихове проблеме знају многи, несхватљиво је да деца која станују недалеко од административне тачке раздвајања Србије и Косова, немају школске књиге. Редакција „Вести“ званично ће затражити од Завода за уџбенике Србије да обезбеди књиге овим малишанима.
(Вести)
