Pročitaj mi članak
На Космету сви полажемо велики испит зрелости
Косметски догађаји покрећу многе расправе, од равнодушних саопштења у стилу ваља се и исплати се, до фанатизованих позива и покушаја да се све одједном и на силу реши. Најмање има оног правог, јеванђелског мироторства, осољеног љубављу, а не интересом. То раслабљује до немоћи, што џелатима даје подстрек, а број мученика се повећава.
Мучеништво српске православне деце показује сав трагизам савременог човечанства. Ту не разоткривају суштину свега ни „минут ћутања“, као ни „дан жалости“, иако потресно опомињу, јер се тако не памти баш најбоље. Црквени календар светих мученика и исповедника показује пут и начин саучествовања у жртвеној љубави. Ту нема злопамћења, али се јасно разликују мученици од џелата, зна се ко је ко. Свако има своје име, није сакривен интересима било које идеологије или народа, тако да је свако убиство братоубиство.
То треба да покрене и нас, тако да победимо сваку отвореност само у себе и у своје интересе. Тако ћемо видети да сваки убица прво убија човека у себи, па тек онда нишани и циља другога, при том не гледајући човека ни у себи ни пред собом. Само то његово рашчовечење не сме и нас да покрене до фанатизма освете.
Постоји само добро памћење и разликовање добра од зла., што је у наше време, за неке велики проблем, јер немају добру жељу за тако нешто. Јер, све друго значило би изједначавање са убицом, било да се ради о фанатизму освете, или о равнодушном посматрању уз протоколарне изразе саучешћа, осуде, згражавања …Тако да, и поред различитости ова два става на крају дају исти резултат тако што „заклањају“ стварност насиља. Ту нема сукоба, постоји само бахатост убица који нису ништа друго до жалосне слуге смрти, иако мисле да су господари живота.
Јер не господари се животом узимањем, ускраћивањем и повлачењем обарача, него служењем спасењу другога. Није ово наивна прича, него је свеисцељујућа стварност.
ЛОША ИДЕЈА
Заправо, на Космету се сусрећу два става о животу, јеванђелски који се заснива на стварности тражења Царства Небеског, без негирања историје, и освајачки који се заснива на одузимању слободе другоме.
Ко то не види, тај не разуме све оно што се догађа, па умишља да се овде сукобљавају два народа. Површно посматрано то изгледа да је тако, али када се мало дубље загледа у све догађаје онда се види да овде није сукоб Срба и Албанаца на Косову и Метохији. Ово је веома важно знати како би се избегла лоша идеја поравнања, обрачуна и освете у бесмисленом пребројавању ко је коме више узео, на којој страни има више убијених, и томе слично.
Тако нешто обесмишљава жртве и здраво памћење спутава злопамћењем. Наравно, треба јасно знати све оно што се стварно догодило, али и добро препознати личну одговорност свакога од нас. Тако ће жртве предака бити темељ нових подвига, а не разлог за сталне поделе, јер ћемо трезвено свему приступити и препознати све промашаје и тако исправити себе. Тако нешто ћемо моћи учинити само онда када престанемо да се поносимо славом предака и почнемо да се прослављамо доброделатном упорношћу. То је оно о чему говори апостол Павле, опомињући све хришћане: „Добро да вам не досади чинити“.
То неки савремени хришћани не желе да добро и до краја разумеју и остваре. Сигурно је да није лако, али ако се не покуша онда је и немогуће, што није добро ни похвално, јер се тако додирују страх и мржња, што уместо одговорне добродетељи покреће неодговорност злодејства.
Само кроз показану одговорност можемо покренути и добар став других у свему овоме, јер овде нема сукоба постоји само насиље. Препознавање и разобличавање онога што покреће то насиље јесте нешто од чега треба почети, и ту сви морамо бити искрени и истрајни. Идеологија је препознатљива и јасна, идеолози се знају и то није никаква тајна, али се на тај начин опасност не умањује. Остаје питање како све то зауставити и одобровољити оне који још увек мисле да се елиминацијом другога гради лична срећа?!?
Овде ставови свих морају бити јасни, пошто добро видимо да само протоколарна осуда и јавно неслагање не доноси жељене резултате. Потребно је убедити свакога човека да онај други није опасност за њега, него је икона Бога Живога, и ту је неспорно велика улога вере. Сигуран сам да би могли, ако би хтели стварно верујући људи, много тога променити на овим просторима различитих вера и култура.
Тако да указујући на одговорност живота у вери очекујем од свих више делатне речитости, која ће оживотворити сва саопштења. Све ово би преобразило и променило освајачку логику, и на крају крајева јасно обелоданило ко је где и шта жели. Како се љубав не може наметнути, него се стално и изнова даје без принуде, веома је важно бити трезвен у свему овоме. Злопамћење и злурадост обустављају трезвеност сталним истицањем страха и покретањем мржње, тако да и то морамо знати ради обазривости и усклађености.
Недостатак будности и опреза код човека, често доводи до стања збуњености и оптерећености „општим интересом“, што у ствари ствара колективни егоизам. Тако нешто је страно здравој црквености где су личност и заједница основане на истини, љубави и слободи. То не сме бити померено никаквим притисцима или недостацима, тако да нема места изговорима да тако нешто чине други. Правило је: „Не дај да те зло победи, него зло побеђуј добрим“, и то се слободно прима и стваралачки показује.
СТАЛНО БЕКСТВО
Никада и нипошто не смемо да изгубимо јеванђељски оптимизам, који најпречитије потврђује црквени календар и богослужбени живот. Само треба рећи да је све то у сталном процесу новог потврђивања, што значи да сви ми имамо могућност доброделатног учествовања.
Тако да су нови мученици наших дана Пантелија и Иван, победили своје џелате који не знају да ће се ипак све открити, ако не пре, онда, сигурно је у Незалазном Дану.
До тада неће они бити мирни, не могу се сакрити од себе и своје савести, биће у сталном бекству од непорециве истине. Има ли ту онда живота? Само је проблем што они умишљају да се све најбоље сакрива новим жртвама?!?
То се мора зауставити, и ту имамо два начина, одобровољити на покајање или зауставити силом закона. Овде треба да се покаже вера на делу и демократске институције културног света у овом пуном сјају. Кад џелат постане покајник то је успех вере, што не омогућава законску процедуру испитивања и одређивања одговорности.
Налазимо се сви пред великим изазовом и великим испитом, нарочито ми верујући који знамо да гроб није крај свега, и разликујемо умирање од смрти. Само треба веру на делу показати, што није тешко када се стварно верује.
На крају, није ово сукоб два народа, српског и албанског, нити је мржња између две различите вере, хришћанске и мухамеданске, него је насиље џелата над мученицима.
Само, мученици увек побеђују својом жртвом, то се види кроз све историјске догађаје. То се не може добро и до краја разумети са дистанце посматрача и навијача, потребно је учествовање и остварење, што се не постиже за један минут или један дан …
Ипак, опомиње нас то што је овај последњи „дан жалости“ био баш на дан црквеног прослављања Преноса моштију првомученика и архиђакона Стефана, првог сведока и страдалника вере хришћанске, који се молио за своје џелате да им се не упише у грех оно што чине. Због тога немојмо само говорити да Бог да, да ово буду последње жртве, јер Бог све добро даје, него се потрудимо да сви стварно порадимо на ономе што доприноси миру и општем напретку свих и свега.
Дакле, вера није немоћно чекање да нам се нешто догоди него је доброделатно чекање, тако што се свако зло добрим побеђује. Ако овако сви будемо чинили успећемо и победићемо себе, престајући да поражавамо једни друге.
Проф. др. Љубивоје Стојановић
л. Г. 2003.
