Психијатар и сексолог, проф. др Јован Марић могао би после Нове године да се припреми за нови дипломатски посао. Пре пет година био је амбасадор Србије у Јужноафричкој Републици, а сад ће, могуће је, обављати исти посао у Нигерији.

Рођен је 11. августа 1941. у Бијељини. Био је редовни професор на Медицинском, Стоматолошком, Дефектолошком и Правном факултету у Београду, a сад с рок певачицом Викторијом и глумицом Надом Блам обилази Србију и регион учећи људе здравијем и срећнијем животу. Уз то бесплатно, као психијатар, прима пацијенте у своју ординацију. Аутор је више уџбеника, књига и трилогије о менталитету Срба.

Његов живот обележиле су жене: мајка и тетке које су га одгајиле, као и три супруге. Има троје деце: ћерке Војну (39) и Јоану (29) и сина Матеју (12), а од Јоане унука Андрију (6). Живи у Београду.

Шта вам је обележило детињство?

Стрељање оца 1945. године. Били смо, по неким проценама, породица државних непријатеља. Мој отац је дипломирао право на Сорбони у Паризу, а мајка филозофију у Грацу. Уочи рата отац је био народни посланик, краљев симпатизер, члан Пашићеве Народне радикалне странке. И није побегао, јер није учествовао у рату.

А шта је вашој породици донело смирење?

Опет несрећа. Али туђа! Резолуција Информбироа 1948. нашла је друге жртве. Мајци су тада у помоћ притекле сестре, јер сам имао и две године старијег брата.

Како су вам текли школски дани?

Од шесте године био сам у Бијељини најбољи ученик школе. Завршио сам музичку школу, свирао клавир, као омладинац био сам првак града у шаху… Медицински факултет у Београду уписао сам у осамнаестој, а завршио, као први у класи, пет година касније. Хирургија је лепа, али више ми је одговарало мудровање, психијатрија.

А како сте постали и сексолог?

Објаснићу то и, мало, кроз шалу. Прво, литература је огромна, па мора све да се чита. Друго, морају да се слушају пацијенти који причају своје доживљаје, еротске и остале. И, треће, мора да се има и лично интерконтинентално и мултирасно искуство.

Ко вам је био пример за углед?

Џон Кенеди. Још као конгресмен био је истакнута личност. Поистоветио сам се с две његове врлине – радозналошћу и спретношћу са женама. А допала ми се и његова изрека: „Или Цезар или ништа”.

По чему памтите своје жене?

Дале су ми смисао за нежност. Растао сам без оца. Мени и брату мајка је била отац, а тетке мајка. Ове, условно речено, конфузије, ослободио сам се као психијатар. Тако су ми жене, моје партнерке, дале и тај смисао живота.

Чиме се одликују жене…

Природа је женама дала способност интуитивног закључивања о другом људском бићу. Интуиција подразумева да жене невербално много тога боље протумаче него мушкарци. Јер, природа је дала жени то „чуло” по ком она може да протумачи невербалне потребе свог детета до друге године. То је велико богатство жена за све врсте комуникација.

…а чиме мушкарци?

Мушки род поседује креативну интелигенцију. Од Њутна, Ајнштајна, Тесле, Да Винчија, Бетовена, Пикаса, Шекспира… У свим сферама. Јер, све цивилизацијске миљоказе су поставили мушкарци. Уосталом, и све религије формирали су мушкарци: Христ, Буда, Мухамед…

Пред којом женом и сад застајете?

Ми смо визуелна бића. Узбуђујем се чулом вида. Зато је мени први утисак врло важан. Еротика је оно што ме подиже. Све остало, за почетак, и није важно.

Како се жене изражавају кроз сексуалност?

После низа анализа, мој закључак је да су жене најнижег образовног нивоа веома спретне у кревету. Оне из средњег нивоа образовања, неретко, врло су фрустриране, па се не сналазе најбоље у тој игри. А највиша образовна класа жена је и у сексу најбоља, јер су, углавном, веома свестране у том односу и тачно знају шта хоће.

Шта је сад за вас љубав?

За мене је љубав увек била и остала велики рад на потенцијалима вољене особе.

Како сад осећате значење тих речи?

Другачије се воли у различитом животном добу. У младости се воли са више заноса и еротике, а касније је веома важан и интелектуални подстицај љубави која је најплодоноснија кад је узајамна, у сваком погледу.

Мушкарци воде свет, а жене?

Шведска и Финска су сан свих жена света у погледу родне равноправности. У свим осталим земљама света, посебно у најмногољуднијим, Кини, Индији, Индонезији, мушкарци су богови, а жене су, нажалост, на нижој лествици вредности, често и на маргинама живота.

Ко су сапиосексуалци?

То су они мушкарци који користе мозак, односно реторику, као предигру, јер постоје жене које се „пале” на ту врсту „додира”. Све то у смислу узвишених дискусија, мудрих разговора, интелектуализма на све теме… Мени се ова игра допада, па сам је веома развио, али губим тај адут у ресторану у коме је – бучна музика.

Коју идеју имате за остатак живота?

Од силних послова немам времена да старим. А кад пролазим кроз неке муке сетим се става Иве Андрића: „Морам бити најбољи и кад сам очајан”.

Како лечите хедонизам, егоизам и нарцисизам?

Поштујући потребе другога. То је врхунски морални принцип.

Кад се виђате с децом?

Кад год могу. Та љубав је трајна за разлику од мушко-женске љубави која је веома променљива. Зато, по мом схватању, између осталог, и имамо децу да бисмо себи обезбедили трајну љубав, љубав до смрти. И заиста је тако јер деца су емоционална инвестиција за старост. Реч „инвестиција” звучи лоше, али је тачна.

 

 

(Политика)

Oznake: Jovan Marić, diplomatija, intervju