Ба, село удаљено од Љига петнаестак километара чудног имена и међу енигматичарима омиљено као село у Србији са два слова, чудног географског положаја јер је толико кршевито и врлетно да, како кажу и сами Башани, „овце на ливадама пасу са придигнутом ручном кочницом“.

Село има још чуднију историју јер је овде у периоду од 25. до 28. јануара 1944. године одржан Светосавски четнички конгрес због чега су мештани села након завршетка рата грдно пропатили јер се на њих гледало као да су насељени лично из Берлина. Ових дана у село је стигла нова мука јер су мештани упали у жарку расправу о серији Радоша Бајића „Равна гора“.

Затрпајмо јаз

Милијин синовац, 59-годишњи Милорад Крстић, сматра да је добро што је серија Равна гора“ снимљена, а расправе о серији су одраз онога што је народ доживљавао у време Другог светског рата и после њега.
– Не би било коректно да се о серији суди само након прва три наставка јер све што смо до сада видели доживљавам као увод у причу о односима четника и партизана и о расветљавању историјских догађаја. За сада о серији суде наша идеолошка убеђења, али тек ћемо на крају серије знати да ли је Бајић успео да на прави начин расветли догађаје и, што је најбитније, да ли ће успети да допринесе да се коначно затрпа јаз између четника и партизана – истиче Милорад Крстић.

Расправа о историјској и културној вредности Бајићеве серије се води у сеоској продавници, кафани, у засеоцима Живановићи, Милосављевићи, Лазићи, Јаћимовићи, Пантелићи, Филиповићи, али, по препоруци кафанских гостију, најбоље је ако се може кроз дубок снег отићи у засеок Крстићи где има потомака и четника и партизана. Неки од Крстића били су за петокраку, други за кокарду, али су репортера „Вести“ сви дочекали онако како домаћински ред налаже.

– Пре свега, а ово ми је прилика, морам да кажем да је село Ба неоправдано добило етикету четничког села. Истина је да су у селу биле две-три четничке и две-три партизанске куће, а остали нису били ни тамо ни вамо и нерадо су дочекивали и хранили сваку војску која је наилазила. Наша мука је почела након одржавања тог четничког конгреса, а да је среће боље да га није ни било, што је и био разлог да после рата власт означи село као четничко. У то време боље би нам било да смо из Берлина и да смо блиски Хитлерови рођаци него што смо мештани Ба.

Кад је одржаван конгрес четника, мени је било девет година и добро памтим да смо морали да у кућу сместимо двадесетак четника и да их данима хранимо – сваког дана једна овца, па види колико смо им се радовали. Било и не поновило се! Серију гледам и нисам презадовољан оним што сам до сада видео. Добро је да је серија снимљена, али развукли су је као летњи дан у кошењу, а у серији не препознајем ни терене са Равне горе на којој познајем сваку стопу.

Ако је тај Бајић желео да направи аутентичну и истиниту серију, онда је требало да снима тамо где се нешто и догађало. Већ сада се питам како ће и где да снима догађаје везане за конгрес четника, ако не у нашем селу. Не знам да ли ја не гледам серију како треба и не видим нешто што други виде, али сада је серија за мене само обична реклама за нешто што треба да гледам убудуће – каже 79-годишњи Милија Крстић.

Илија Данковић има 73 године, а у село Ба доселио се из Војводине пре 13 година. Опчињен лепотом крајолика овде је направио кућу и одлучио да у селу под планином Рајац проведе своје пензионерске дане. Међу Илијиним комшијама много је оних који су једва чекали да серија почне, али његово размишљање је другачије.

Воловска кола и трње

Да само прави и поштени људи могу да допринесу помирењу четника и партизана, а не ТВ серије, показала је и сахрана солунца Милана Живановића који је у време одржавања четничког конгреса био сеоски кмет.

– Милан Живановић је био веома цењен и поштен човек, али је у време одржавња четничког конгреса био приморан, а нико га није ни пита да ли може и жели, да обезбеди исхрану и смештај за око 3.000 четника који су у време конгреса били у селу Ба. На крају, после грдних мука, Милан је заједно са мештанима воловским колима на којима је било завезано трње морао да обрише све трагове куда су ишли четници како би заварао Немце и партизане који су имали јаке снаге у близини села.

– Једноставно, човек је радио све да сачува мештане од омазде. Успео је да сачува село да не буде запаљено и народ побијен и то су знали да поштују и партизанске и четничке куће у селу. На његовој сахрани шездесетих година прошлог века пошту су му одали и четници и партизани. Ето, само такви људи какав је био Милан Живановић могу и данас да допринесу националном измирењу – каже Милија Крстић.

– Апсолутно сам убеђен да серију није требало снимати јер је то само сипање соли на рану која још није зарасла и која поново може да загноји. Даље, ако је неко проценио да је потребно да се ради серија на ову тему, онда је то требало да се повери много компетентнијим људима од Радоша Бајића. Овако, тако озбиљна тема која може да изазове многе полемике, а већ их и изазива, и по глумцима и по начину обраде највише личи на серију „Село гори, а баба се чешља“. Једноставно, у овом тренутку у којем се Србија данас налази серија је потпуно непотребна – наглашава Илија Данковић, унук солунца и, како за себе каже, комплетан Србин.

Ни 65-годишња Станојка Крстић, рођена у браку партизанке Марије и партизана Јордана, борца VI личке дивизије, који су живели у „четничком“ селу Ба, не мисли да ће серија допринети националном помирењу четника и партизана.

– Серија је боља од турских и латиноамеричких, али ако је тачан податак да снимање једног наставка кошта око 120.000 евра, па ако се израчуна колико је то за три најављена серијала од по 10 епизода, а то ће народ платити, онда сам још убеђенија да серију није требало снимати. Уосталом, мислим да ће само време, а не серије, допринети да се јаз између партизана и четника затрпа сам од себе. Овако, само забадамо прст у рану која је почела да зараста – категорична је Станојка Крстић.

(Вести)

Oznake: partizani, radoš bajić, serija ravna gora, četnici