Прочитај ми чланак
Серију „Равна гора“ аутор Радош Бајић најављивао је као коначни покушај помирења Срба, оних и даље подељених у бункере идеологија, четнике и партизане. У ствари, после скоро 70 година од Другог светског рата, живих учесника скоро нема, па само потомци партизана и четника још полемишу петицијама, протестима и медијским саопштењима. Већина грађана Србије веровала је да су комунисти, а и четници, ако ништа друго бар одавно помрли, па их је изненадило постојање комунистичке омладине.
А та омладина се већ после прве епизоде окупила испред зграде РТС-а која емитује спорну серију, протестујући против Бајићевог дела јер оно наводно представља ревизију историје с циљем рехабилитације четника. Аутор се због тога није много узбудио.
– Седамдесет година после Другог светског рата ми смо још седели у мраку с повременим трачком истине који нас је само спорадично обасјавао. Деценијама смо живели у једноумном, идеолошки наметнутом тумачењу тог времена, у лажима са којима су давно пре нас раскрстили сви напаћени народи такозваног источног лагера. Нажалост, комунизам се нигде тако жилаво и пријемчиво није примио као код Срба. На протесте смо рачунали. То је саставни део процеса ослобађања истине и успостављања слободе – рекао је Бајић у јединој изјави за медије коју је дао и од тада се не оглашава.
Потомци партизана и четника у Србији наставили су да бране своје идеологије и од помирења за сад нема ништа. С овим се слаже и историчар Чедомир Антић, који у изјави за „Вести“ каже да је помирење ових идеологија данас немогуће јер је комунизам одавно умро, као и већина комуниста и четника.
– Ако нису помрли досад, хоће у наредних неколико година. Актуелну полемику данас воде њихови потомци, који не могу да се помире с делима и неделима својих предака. Чињеница да су се серијом „Равна гора“ поново распалиле старе страсти говори да у Србији никада није ни уведена демократија, односно да никада нисмо ни раскрстили с комунистичким режимом који је за 40 година потпуно уништио Србију. Деценијама су партизани представљани као ослободиоци, док су четници озверени. То се наставило све до данас. Али тај тренд мржње није присутан само код нас, па погледајте Јевреје, и они се деценијама гложе између себе. Што се саме серије тиче, она је историјски исправна у великој мери – каже Антић.
И није серија „Равна гора“ усамљен случај, где су испливале старе страсти. Партизани и четници и њихови, додуше вербални, сукоби спорадично пуне новинске ступце. Један од њих замало је завршио на суду у Стразбуру. Наиме, 2004. године је Србија донела закон према коме је требало да четници добију сва права као партизани, првенствено пензију. Да би уопште могли да затраже пензију или неко друго право, четници су морали да доставе доказ да имају војни стаж, а затим и да добију амин Владине комисије, која до данас није основана. Тако је готово једна деценија прошла, а четници Драже Михаиловића, њих око 3.000, још нису остварили своја законска права.
Припремили су жалбу Европском суду за људска права у Стразбуру, али су на крају од ње одустали.
У децембру прошле године комунисти су протестовали јер се власти у Билећи одлучиле да уклоне споменик партизанима који је подигнут након Другог светског рата и да на његовом месту поставе нови, посвећен четницима. Постамент са петокраком замењен је стубом високим преко 12 метара, на којем стоји обележје четничког покрета. Тада је покушано и са компромисом да споменици стоје један поред другог, али партизанско обележје је преко ноћи срушено виљушкаром.
У јулу ове године председник Удружења бораца и антифашиста Колашина Гојко Влаховић грубо је извређао Српску православну цркву и митрополита црногорско-приморског Амфилохија током говора поводом прославе устанка 13. јула. На партизанском спомен-гробљу на Брези, он је оптужио митрополита Амфилохија да никада није држао парастос партизанима, већ само „изопаченим страшилима“. Осудио је и преношење посмртних остатака припадника Југословенске војске у отаџбини, као и иницијативу за подизање цркве поменице на местима где су партизански споменици.
Историју, узгред речено, деца у Србији уопште не познају. Судећи према речима професора историје у српским основним и средњим школама, у ери ајфона и ајпеда, партизани и четници су за српске ученике праисторија. Осим ако немају неког у породици ко би им испричао о догађајима из Другог светског рата, они о том периоду врло мало знају. Мало је оних који уопште знају ко је био Тито, а о Дражи Михаиловићу да не говоримо.
„Тито је био неки вођа Срба, Хрвата и Словенаца, а за Равногорски покрет нисам никад чуо“ (матурант гимназије).
У данашњим уџбеницима партизани су представљени као масован покрет у Југославији након Титовог повратка из Русије. Наведене су главне битке на Сутјесци и Неретви, а четници су описани као пасивна војска, чији су делови знали да изводе акције и на своју руку. Идеолошке разлике два покрета објашњене су тако да су четници за краља и грађански систем вредности, а партизани су комунисти за народну власт и везе са Русијом.
Психотерапеут Зоран Миливојевић за „Вести“ каже да са овим данашњим размирицама између четника и партизана немају везе ни школа, ни држава, већ је то ствар дубоко укорењених предрасуда.
– Предрасуде се преносе са колена на колено, Дете верује свом тати и деди и то је за њега једина истина и закон. Када крене у спољни светм он ту породичну истину брани свим средствима. Тако уверење, односно предрасуда постаје идеологија. А представници идеологија себе виде или као спасиоца или жртву, нико није агресор. А то што се после 70 година потомци четника и партизана свађају, говори о томе да је у Србији константно у току грађански рат ниског интензитета. Враћају нас у прошлост уместо да гледамо у будућност. А све је то игра за одрасле, млади се не могу заварати овим причама. Они желе да чују и другу страну, чак имају и осећај емпатије према њима. Зато ће они радо и гледати ову серију – каже Миливојевић.
