Pročitaj mi članak

MLADEN MRDALJ DOKTORAND AMERIČKOG UNIVERZITETA: Zašto su Srbiji potrebne arapske izbeglice

0

djeca-sirija

Ако за двадесетак година ТВ дневник буде водила шармантна Српкиња сиријског порекла, биће у њему истинитих добрих вести. Сада, она је истраумирано дете које спава у неком београдском парку.

Држава Србија може имати две стратегије према имигрантима – затварање или отварање. Затварање намеће „опсадни менталитет“, културу страха и политику гушења различитости. Друштва која гуше маштовитост и слободу људског израза труну, јер силом намећу стара решења за нове проблеме. Међутим, друштва без јаких уједињујућих осећања ризикују да их проблеми парализују и поделе.

Имигранти јачају национални идентитет домаћина. То сам видео у Америци. Имигранту се мора објаснити где је, у земљи „Гуче“ или „Егзита“? Пред имигрантима ће Срби боље схватити да је Србија обоје, да су неке наше поделе смешне и неодрживе пред светским шаренилом. Тада ће српство препознати велики простор за све своје различитости. У различитостима се стварају решења и нове идеје, не у затвореним друштвима попут Северне Кореје. Али, Србија није ни на путу нађена. Она је дело универзалне људске тежње појединаца и народа ка слободи. Она је створена јер нисмо могли да нађемо слободу у оквиру других држава, а нисмо могли да се из ње одселимо. Тако је и данас. Највећа лична слобода и опстанак Србије узајамно су условљени. Борба за једно захтева борбу и за друго. То важи за све – староседеоце и досељенике.

Танко је српство које сумња да ТВ дневник може водити поносна Српкиња сиријског порекла. Да су тако размишљали творци модерног (предјугословенског) српства, не би њихов устав (1835) наредио: „какороб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним…“ Нити би Његош певао: „српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш…“ Контроверзни владика Николај не би задивљено бележио: „док су се сами Европљани туђили… својих поданика, црнаца и жутокожаца… дотле су наши војници с њима друговали… на својим славама… разговарајући с њима прстима и рукама…“ Не би као поносни Срби радили и гинули Словенци Рибникари, Италијани Дерокови, Немци Вајферти, Јевреји Сондермајери и Албале, муслимани Балте и Хасанбеговићи…

mrdalj-mladen-foto

О АУТОРУ

Младен Мрдаљ је докторанд на универзитету Нортистерн у Бостону.

Србија има проблем са угледом због ратова деведесетих. Најдубљи је интерес да тренутни добар однос Срба према избеглицама, који је приметила страна штампа, постане званична државна политика и нови национални имиџ. Не прича за један дан. У случају потребе за ограниченом интервенцијом ради заштите косовских Срба, нови имиџ би отежао сваку антисрпску пропаганду. Такође, државна политика интеграције одређеног броја избеглица потакнула би мобилизацију наше дијаспоре на Западу. То би лако могло водити институционализацији одрживог просрпског лобирања које нам је преко потребно.

Неко ће се запитати: има ли смисла да примамо избеглице док „најбољи беже“? Управо зато. Не тера глад колико безнађе. Избеглице доносе нова знања и искуства. Надају сe миру, реду и раду. Кукање је луксуз. Останак арапских избеглица притиснуо би владе и грађане ЕУ, САД и арапских земаља да помогну Србији, ради поправљања њиховог угледа. Сваки динар помоћи ствара потражњу, подстиче српску економију. Продавци око аутобуских станица то знају. Имигранти такође нарушавају наш неред. Њима се ништа не „подразумева“, па зато морамо да правимо јасна и јавна правила, што јача правну државу. Ако овде наду виде Арапи, видећемо је и ми, и дијаспора и страни инвеститори. Нада покреће економију – не обратно. Нада је стварала модерну Србију, јатаганом, књигом и динаром.

Седам и по милиона грађана Србије лако би „упили“ бар 15.000 избеглица (500:1) које већином журе на Запад. Градови, не села, дају прилике за упознавање, посао, интеграцију. Поједини Срби би добровољно понудили прихват, помогнути споља и од Србије. Деца кроз школу брзо уче језик и стичу пријатеље. Спорт и служење војске су доказани извори уједињавајућег поноса, грађанских врлина, равноправности и поверења. За разлику од Запада, међусобна помоћ, непосредност и шаљивост су одлике српског комшилука и вредан „упијач“ имиграната.

Уколико се кукавички затворимо и спречимо српство да „упија“ и задржава разне различитости, бићемо слаби и крхки пред долазећим светским немирима. Уместо да стварамо најбоље Србе са свих страна, одливаће се ка Западу као до сада. Србија у 21. веку мора бити земља личне слободе, различитости и страсне оданости слободарским идеалима. У противном, неће ни задржати, а камоли привући, маштовите људе нових идеја и решења. Ако за двадесетак година ТВ дневник буде водила шармантна Српкиња сиријског порекла, биће у њему истинитих добрих вести. Сада, она је истраумирано дете које спава у неком београдском парку.

Извор:  ПОЛИТИКА