Прочитај ми чланак
(Политика)
Вишеград – Било је тачно 10 часова када се моторни брод Речне флотиле Републике Српске „Соња” елегантним маневром, захваљујући специјалним бочним стабилизаторима, одвојио од пристанишног гата луке Вишеград. Под командом капетана бојног брода Југословенске ратне морнарице Ненада Радовића Шиље, који је кроз догласну цев наредио курс 15 кормило улево, брод је узводно засекао мирну површину Дрине право ка чувеном Вишеградском мосту. Знатижељнике са обале и с моста „Соња” је поздравила сиреном, а преко бродског клаксона капетан је упознао путнике с основном историјом најчувенијег моста на Балкану.
С воде та камена грађевина изгледа још импресивније, заправо скоро нестварно ако се има у виду техника и технологија мостоградње у она давна времена. Саграђена 1571. године, на 11 лукова „на Дрини ћуприја” је годинама била гажена стотинама хиљада камиона и аутомобила, сада је затворена за све врсте моторних возила и предстоји јој темељна реконструкција.
Окренули смо се назад и запловили низводно. Дрина је овде широка као Сава у Београду, зеленкастоплаво чиста и просечне дубине од 20 до 30 метара. Управо због густине воде и њене температуре напросто је идеална за веслачке регате, па су се председник Веслачког савеза Републике Српске Емир Кустурица и генерални секретар тог савеза Небојша Марковић на броду „Соња” договорили о сарадњи с господом из Веслачког савеза Србије, потпредседником Зораном Јефтићем и селекторима Небојшом Илићем и Дејаном Гусловом. Наиме, Вишеград ће бити домаћин Балканског првенства у веслању 2014. године.
С десне стране брода промичу нам прекрасна здања Андрић града, блистав времеплов историје мајсторски уткан у прашњаву босанску касабу. На командном мосту „Соње” капетан Шиља с капом Ратне морнарице СФРЈ пуши лулу, замишљено загледан у врлети Републике Српске. Шиља је родом из Горажда, завршио је Морнаричку војну академију у Лори, у Сплиту, службовао је на ракетним чамцима и ракетним топовњачама ЈРМ, био је командант ракетног чамца „Франц Розман Стане-309”, те командант 18. бригаде ракетних чамаца и топовњача. После је у Београду завршио и Командно-штабну војну академију. С нестанком заједничке државе Србије и Црне Горе, па тако и ракетних бродова, Шиља се вратио у Републику Српску да командује ипак некаквим бродом. Сада вози туристе. На „Соњи” му још недостаје радар да осматра стрме обале у кањону Дрине, другом по висини у свету одмах после кањона реке Колорадо у САД, и подмукле пањеве што плутају реком. Нема ни војнопоморску заставу Републике Српске. Обећао сам му да ћу је лично креирати и поклонити. За главни јарбол брода.
На 17. километру Дрине од луке Вишеград, на левој обали прелепа је црква с великим крстом на малом пристаништу. Изградили су је Шиља и његови другови, сав материјал, десетине тона камена и бетона довезен је бродом „Соња”. Црква и споменик подигнути су у спомен 6.000 убијених Срба, већином жена, деце и стараца. Наиме, усташе су у пролеће 1942. године покренуле велику офанзиву из Сарајева, да се Срби с простора Сарајева, Пала, Олова, Хан Пијеска, Рогатице и Вишеграда побију или протерају у Србију. Збегови народа кренули су ка Дрини, али у Вишеграду италијанска команда, то је тада била италијанска окупациона зона, није дозволила народу да пређе преко моста. Људи су онда кренули дуж обале низводно, бежећи пред усташама и тражећи место прелаза. Између села Милошевићи и Стари брод била је скела и ту се окупљао народ да се пребацује на другу обалу. Но, усташе су убрзо пристигле и на православни празник Младенце 22. марта 1942. направили су масакр недужних људи.
Неко је, ипак, из Вишеграда јавио Немцима у Бајиној Башти шта се догађа и они су стигли гуменим чамцима, те прекинули покољ народа узвицима: „Усташе, цурик”. Старе жене из тог краја запамтиле су само те немачке речи. На споменику поред цркве стоје данас уклесани стихови: „Заустављен живот на обали речној, шест хиљада Срба у тишини вечној, нека овај знамен на ратна времена, буде људском роду вечна опомена, и нека Дрина тече анђеоски плава, а не река суза, мутна и крвава!” Социјалистичка Југославија ћутала је о том злочину, ћутало се због братства и јединства. Ћутало се и после, пуних 66 година…
На пристаништу кампа „Стари брод”, два километра низводно од спомен-цркве, дочекују нас домаћини. Предивна природа, право одмориште, амбијент нетакнуте природе. Јагњетина, риба, херцеговачка вина, посебно најбоља вина из винарије „Анђелић” из Требиња. Увече, Вишеград је осветљен тек шкиљавим светлима. Чувену ћуприју полуосветљавају само два рефлектора, на мосту групе младих ослоњених о камену ограду, или седе на проширењима моста. У мраку и тишини. С једне стране момци, с друге стране девојке. Као пре 50 година.
Прави контраст је Андрић град, ремек-дело Емира Кустурице. Све од камена, грубо тесаног или углачаног, уметнички сложеног. Капија града као улаз у стару тврђаву, глатким каменим плочама обложена главна улица испод које је тунел за доставу свега потребног за рад и живот у граду, кафићи, ресторани, банка, биоскоп, радњице, хостел, предивне зграде Општине, Андрићевог института, Факултета лепих уметности и Позоришта, са зградама хотела и управне зграде хидроелектрана које ће бити отворене за Видовдан, Андрић град је драгуљ источног дела Републике Српске. Драгуљ који запошљава и 200 младих људи, који сви морају да знају енглески језик.
Као што је путнику намернику ћуприја на Дрини са својих 11 лукова и данас нешто као фатаморгана слетела са неба и директно из историје утиснута у ова брда, тако је и Андрић град својом архитектуром, на ушћу Рзава у Дрину, својеврсна жива и огромна историјска фреска, чији ми значај за будућност сада још не можемо ни да наслутимо…
