Прочитај ми чланак
Заједничко постоји и заједничко ће постојати. Волео бих када би то била порука „Равне горе”
Данашњом Европом кружи баук, баук искривљене историје. Да ли смо сведоци покушаја ревизије узрока Првог, у политичком смислу, и резултата Другог светског рата, у геостратешком контексту?
Нови светски и европски поредак практично је изједначио комунизам и нацизам (резолуција Европског парламента од пре неколико година), у неким земљама ЕУ подижу се споменици нацистима, оспорава се холокауст, антисемитизам је у порасту, а ничу и нове нацистичке организације. На границама Русије одвијају се велики маневри НАТО-а, а Русија је опет опкољена истим оним земљама из централне Европе и са Балкана чије су трупе некада, заједно са Вермахтом, јуришале на Стаљинград.
Истовремено, Србија скоро да ништа систематски није учинила да се припреми и организовано одговори покушајима ревизије узрока избијања Првог светског рата, да већ сада на државном и научном нивоу лоцира заговорнике те ревизије. Као да нисмо знали да ће 2014. бити 100 година од избијања Првог светског рата. Ухваћени на спавању?
Кренула је серија „Равна гора” аутора Радоша Бајића. Гледао сам прву епизоду, у суштини то је фактографски коректно урађено, да ли су радници радили и недељом или нису, је ли млади краљ већ био у склоништу када су пале прве бомбе на Београд или је излетео на терасу, можда је и ствар уметничке слободе. Мени су засметале оне папуче и изрази лица ађутаната и собара краља. Забринути су за његов живот, али су приказани као имбецили. Што не значи да су на овим просторима физиономије оних који су непосредно бринули о безбедности лидера увек биле другачије.
И наравно, кренуле су и прве критике. Ја бих, ипак, сачекао да се емитују све епизоде. Да видимо шта се хтело са „Равном гором”: истина, ревизија историје, глорификација једних а сатанизација других или пуко представљање нових чињеница из тог времена, али без доцирања.
Рат је увек прљав, са које год стране да се налазите, и зато не треба дотеривати истину да би је усагласили с идеолошким фантазмима. Посебно је то осетљиво у Србији где прошлост живи у садашњости. Јер увек се може поставити питање: ко има право да подвуче црту, ко је морални ауторитет да тако нешто тражи. Патриотски митови имају понекад и оштре ивице, а ја нисам сигуран ко у Србији уопште има данас етички бланко чек када је у питању историја Другог светског рата.
Да ли је прошлост у Србији стварно превладана? Или су само елите оствариле напредак у том процесу? Или нас све скупа треба сада просветлити? Наравно да су се одмах јавили просветљени идеолози који су првих 35 година свог живота писали против сиротог Драже, а онда изненада прогледали и сада славе Дражу. И у једном и у другом периоду бављења Дражом лепо се зарадило.
Или је начин на који посматрамо прошлост нешто што нас више учи о нашим садашњим ставовима него о самој прошлости. Управо се то и подразумева под појмом „политика сећања”. Заправо, ко контролише прошлост контролише садашњост, па и будућност. Око серије „Равна гора” већ је отпочео „рат сећања”, али од историје се не може побећи, она се не може држати у кавезу. Видећемо како ће следеће епизоде серије третирати антифашизам, уназад десетак година у Србији као да се радило о оперетском антифашизму.
Односно, незгодно нам је да кажемо да су партизани побили више окупаторских војника него четници, волели би када би могли да кажемо да су четници ослободили Београд, али некако немамо јаких доказа за тако нешто. Како Немце не смемо превише да подсећамо на окупацију Србије и злочине у Крагујевцу, Краљеву и другим градовима, како да их подсећамо када нам од њих зависи светла будућност у ЕУ, ја сам сада у дилеми: ко су били крвници Србије у Другом светском рату у Србији. Да ли су се четници борили за Србију или за Краљевину Југославију, у којој изгледа нико и није био превише срећан?
Је ли о партизанима било снимљено скоро 1.000 филмова? Јесте, јер су они победили у том рату. Да су победили четници и о њима би било снимљено 1.000 филмова. Али нису. Да ли су комунисти искористили рат да би се дочепали власти? Јесу, они то нису ни превише крили, говорило се да је политички систем у Краљевини труо и да је био зрео за мењање. Да ли су масе у Србији после 1945. све до Титове смрти биле опчињене његовим ликом и делом? Јесу.
Да ли је Дражина политика чекања могла да сачува животе многих у Србији? Вероватно, али шта ћемо са злочинима које су јединице под његовом командом учиниле против припадника других народа. С друге стране Дрине Срби нису били у прилици да чекају.
Грађански рат је био распад народног организма изнутра. На крстове телеграфских стубова попеле су се у том рату целе породице у Србији, брат на брата. Ко је био крив и у чему је срећа народа? У идејном помирењу? То је немогуће, али је могуће национално помирење. Јер заједничко је живети, заједничко постоји и заједничко ће постојати. Волео бих када би то била порука „Равне горе”.
(Политика.рс)
