Pročitaj mi članakRečitije je ćutke šetati grobljem nego govoriti o njemu, jer ovom muzeju na otvorenom ne treba kustos, ne ište vodiča, ne traži ništa osim vremena da samo ispriča svoju priču od groba do groba.
Фото: Немања Јовановић
Речитије је ћутке шетати гробљем него говорити о њему, јер овом музеју на отвореном не треба кустос, не иште водича, не тражи ништа осим времена да само исприча своју причу од гроба до гроба.
Био сам клинац те ’83. године, август је кусурао последње дане, продавао сам стрипове с ортаком на плочнику крај споменика Вуку Караџићу, предалеко од куће…
Нека старија екипа нас је отерала из Кнез Михаилове улице, тамо је била лова у стриповима, али овде је била историја које тог јарог дана нисам био ни свестан…
Јасно се сећам масе, непрегледне масе која се одједаред спустила низ Рузвелтову улицу и страха од људи који нити су ме примећивали, нити желели да науде, али их је једноставно било превише, у таласу у којем је нестало и плочника и стрипова и неке платнене торбе у којој смо их довукли… и да, сећам се жамора, далеког и неразговетног, али чујног, ехо поменуте историје у коју сам силом прилика био увучен – сахране Александра Леке Ранковића!
Фото: Немања Јовановић
Но, ово није прича о њему нити о том дану, али јесте о месту с којег је допирао жамор, значајнијем од оклеветаног народног хероја, већем од хиљада сличних историјских дана на њему јер и само је зборник два века историје мада “тек” гробље, али је понајмање само то – Ново гробље у Београду, сеновити град неумрлих…
– И више од тога, можда, с обзиром на то да је те 1983. проглашено за културно-историјско добро од великог значаја за Србију, а од 2004. налази се на листи Асоцијације културно значајних гробља Европе… – можда би речи Драгана Балтовског, директора ЈКП “Погребне услуге” звучале претенциозно, помало и непримерено месту којим табанамо кроз дрвореде и посвећену тишину да није заиста тако како вели, јер слово о Новом гробљу јесте прича о живој историји Србије у хумкама!
Речитије је ћутке шетати гробљем него говорити о њему јер овом музеју на отвореном не треба кустос, не иште водича, не тражи ништа осим времена да само исприча своју причу од гроба до гроба.
Фото: Немања Јовановић
– Некада је било далека периферија Београда због чега је народ и негодовао када је на ових 30 хектара премештено тадашње гробље с Ташмајдана, али се временом град свио око њега, пришао му на корак, као да чува на мртвој стражи мир великана којим овде јесте последња кућа, али живе у нама и кроз нас својим неумирућим делима… – истина, посвећениче и чувару Зејтинлика усред престоног града.
Претенциозно, не! Зејтинлик, заиста! И “Плава гробница” и Солунски фронт, књижевне вечери без и једне речи, бијенала, кафанске трибине, окамењени трибуни у неказаним мудростима, будућност исклесана у прошлости…
– Тачно, све је то Ново гробље! Шетајте, поздравите историју, великане, оно што волимо у себи због људи који су нам оставили у наслеђе све најбоље у нама… – нема овде места великим речима и јаловим тумачењима, заиста, јер како бити речитији од Бранислава Нушића кад станете пред његов дом, баш како и слови на каменој пирамиди, шта рећи Миљковићу и с којим правом запитати ишта величину која у мрамору рецитује тишину, о чему полемисати с Добрицом Ћосићем, шта додати на Кишове речи док добују крошњама, којим стихом одговорити Надежди Петровић, рећи Радоју Домановићу да данас његова дела живимо животније него када их је записивао ругајући се дубинама људске глупости и висини пада?!
Да, сви су ту, чекају да Скендер Куленовић и Петар Кочић кажу коју на отварању изложбе Паје Јовановића, да Андрић замишљено, благо погнуте главе и одмереног корака прошета својом ћупријом поздрављајући тихо Стевана Сремца, Симу Матавуља, Душка Радовића, Милана Ракића, Ђуру Јакшића, Јована Цвијића, Христића, Гарашанина, Коларца, Цвијића, једнако замишљеног Николу Пашића док глади браду пред Ђенералом Павлом Јуришићем Штурмом.
Да, сви су ту, љубазно застану кад им се обратите молећи за секунд благовесне и свезнајуће тишине.
Сердар Јанко Вукотић прима рапорт прострељених бригадира командујући да се по цену сваке црногорске главе мора држати одступница српској војсци!
Војвода Живојин Мишић граби Цером док војвода Путник соколи сељака ратника јунака да опанком учини још само тај један корак и…
– Погледај, јуначе, погледај и стиди се својег јунаштва наспрам њеног! Погледај и јуришај за славу Србије… – као да грми показујући на Милунку Савић, сву крваву од рана док је куршуми враћају два корака уназад пре него заграби три напред, у трку, не чекајући никога до Бога, а Бог у оном чувеном шанцу на обали Дунава пред којим мајор Драгутин Гавриловић и куражи и држи опело браниоцима Београда.
Фото: Немања Јовановић
Ко ће да ућутка грохот смеха Павла Вујисића док нешто препричава Зорану Радмиловићу, а овај крадом Чкаљи да не чује Љуба Тадић док замишљено слуша Жанку Стокић, ваљда полемишу шта о делу Петра Лубарде, ко ће га знати?
Чкаља зна али таји или нема времена за разговор док се разговара с Валтером, Гагом, Батом Стојковићем, Стевом Жигоном, Ступицом?
Певају руски хероји из Некропоља, чујем “Рјабину”, кунем се, док костурницом српске сабраће и сапатника одзвања “Тамо далеко” не натпевавајући се већ наздрављајући сваком строфом браћи по страдању, вери, идеји да се за Србију има рашта и родити и мрети!
Више од 1.500 вајарских ремек-дела Мештровића, Самојлова, Дерока, Андросова… Овде гробови чине највећу уметничку збирку под сводом који је, као мало где, баш на овом месту најближи земљи. Да човек испружи руку и успе се на прсте додирнуо би га, руковао се с вековима…
Да, ево гроба човека који ми тог августа ’83. није значио ништа, командује Алејом народних хероја – Александар Ранковић!
Шта и да му спочитам, а и како бих док Коча Поповић постројава Прву пролетерску док Крцун неповерљиво гледа у намерника што тишином ремети тишину јер моја је пуна немира, док њихова…
Фото: Немања Јовановић
Имена из уџбеника историје, офанзиве и јуриши у мермеру: Драпшин, Гоша, Цана Бабовић, Љубичић, Велебит, Раштегорац, Љубичић…
Одавно су пали идеали за које су гинули али су их наџивели помирени само на овом месту са војводама, сердарима, Ђенералима, дворским намесницима и нама који поклонички ходимо стазама које тек на око воде до краја, а на крају – бескрај Новог гробља, места живе историје довека “поробљене” у камену, мермеру и истини да гробље умешније збори оно што данас не умемо ни да срочимо!
Непријатни пријатан мир, апсолутна тишина мимо лелека и плача, страдалниште живих уколико не схватају којим местом газе и ако не знају каквим се кораком овде гази – плитким, једва чујним, паперјастим, да бат не ремети најречитију тишину Србије уз понеки акорд и пркосни стих Милана Младеновића који је тада знао што ми данас не знамо – “има још пар година за нас”, али и читави векови нас на месту које би неки назвали тек гробљем…
