Ипак, Београд је био већи и паметнији од свих нас! Прећутао је све наше глупости и поделе, знајући једину непорециву истину: само је он стари Београђанин, сви остали смо шупци с његових периферија, макар живели и у самом “кругу двојке”.

Ипак, Београд је био већи и паметнији од свих нас! Прећутао је све наше глупости и поделе, знајући једину непорециву истину: само је он стари Београђанин, сви остали смо шупци с његових периферија, макар живели и у самом “кругу двојке”.

Допутовали смо возом: мајка, брат и ја. Било је касно, сећам се, на перону је било само нас шачица из кушета на релацији Приштина-Београд, и стриц Душан, Дудо, који је из Црне Горе, као и остали стричеви стигао неколико година пре нас. Ћале је из Колашина, за разлику од њих, намештењем отишао пут Косова.

Као деца једног од четничких команданата и нису могли много да бирају – окајавали су грехе који нису били њихови, али презиме је једноставно било пресуда…

Отац је стигао у Београд коју недељу пре нас, белом “бубом”, још јој се сећам таблица (ПР 605-202), да се јави на ново радно место и пронађе какав смештај.

Стрика Дудо је возио “ајкулу”, црну ко небо те ноћи, чинило ми се највећи ауто који сам икада видео. Већи од воза којим смо клапарали читав дан…

За нама су замицала светла града, прешли смо мост којем није било краја и замакли у ноћ.
Нигде светла! Дуго, километрима, или се седмогодишњем клинцу тако чинило, док се нисмо дохватили првих солитера новобеоградских блокова који су као прогнаници чучали негде на периферији. Ваљда су се тако далеко од свог града осећали исто као буразер и ја…

 

Заправо, блокови су нам били најбољи пријатељи, у њима “дођоши” никада нису штрчали из масе јер сви смо били однекуд, а солитерчине наш резерват у којем је било места и за Динару, Романију, Бјеласицу, Велебит, Дурмитор… ваку чуку и сваку забит ондашње нам државе једнаких и малчице једнакијих.

Рођендан без другара

Град је био нешто друго, далеко од лошег али ноблесно резервисан, осетљив на призвук странца у том фамозном “кругу двојке” који је припадао потомцима предака који су опет дошли однекуд, али се то прећуткивало, као омерта, у том зачараном кругу вила, вилењака и нас “дивљака” који смо ваљда мирисали другачије, ходали другачије, чешљали се на погрешну страну и дефинитивно долазили с погрешне стране моста…

Седам година сам напунио другог месеца првог разреда, тада Основне школе “Браћа Рибар”, данас “Краљ Петар Први”, најбоље на читавом свету, али ти први месеци били су…

Па, били су такви да сам тог 21. новембра очекивао све другаре којима сам стидљиво поделио позивнице за рођендан. Није дошао буквално нико, ниједно једино дете осим клинца са седмог спрата солитерчине у којој сам живео и којем сам се невешто правдао зашто нема другара из школе.

Нисам био тужан, не, збуњен – да! У Приштини је то функционисало другачије. Потпуно другачије – кућа је увек била пуна, а овде, у изнајмљеном једнособном стану с погледом на пусту даљину…

Звала се Маша, временом ми је постала једна од најбољих другарица из школе, и тог дана само је она имала куражи да објасни зашто баш нико није дошао: “Живиш далеко, а и мама и тата те не познају, ниси ишао са нама у вртић.”

Ништа нисам разумео: какве даљина има везе с тим, а нарочито то око вртића?! Ваљда сам сад припадао групи, мој вртић је остао у сенци Спортског центра “Боро и Рамиз”, али какве то више везе има – сада сам Београђанин. Ваљда?!

Било је то, рекох, најбоље одељење најбоље школе на свету, али сам једноставно био неко ко ни по чему није ту припадао: говорио сам за њих чудним акцентом, нисам знао ни где је Калемегдан иако је од школе до њега свега 100 метара, носио сам неке буразерове патике које је прерастао, живео сам “предалеко”, а и у то предалеко дошао из још даље бестрагије!

Знали су где је Приштина колико и ја ко су та браћа Рибар, али нису они били криви већ родитељи, лажне марке на бофл роби који су од деце правили нешто што нису: дворске даме и господу “круга двојке”, а и они су желели да буду само – деца!

 

Нико ми, рекох, није дошао на тај први рођендан у новом граду који је годинама постао више мој него било чији, нити су ме позивали на рођендане што ме је, признајем, болело више од оног ишчекивања да неко зазвони на врата стана на којем је испод плочице са презименом власника стајала налепница са нашим презименом.

Истинску неприхваћеност, односно поделу на овдашње и оне који то немају право да постану осетио сам од старијих клинаца, четвртака, једног робустног бизгова који ме је на великом одмору гађао “баскетаром” у лице и раскрварио нос уз подругљиво: “Шики, хватај лопту!”

Заболео ме је ударац, не то “Шики”, појма нисам имао шта значи, убеђен да ме је побркао с неким?! Није, објаснио ми је буразер, Дон Кихот мојих ветрењача, а објаснио је и њему сутрадан!

– И мене зову тако, немој да се нервираш, реци разредној, а ја ћу тој будали да разбијем нос… – и разбио му је, с правом или не, али Илија није дао на мене иако се сам носио с много већом нетрпељивошћу.

Био је старији, дошао је у пети разред, одмах су га ухватили на зуб, и он је био “Шики”, што је ваљда био универзални надимак за све дошле с Косова, алудирајући на Шиптара!

Њему је било далеко теже, носио се с мојим и својим мукама, много више је патио за градом у којем нисмо били “Шики”, а још када је старија екипа, фамозни осмаци, сазнала да је у школи од страних језика учио енглески и албански – “круг двојке” је за њега био девети круг пакла, а за мене тек зачарани…

 

Временом је постало мање важно то одакле смо дошли у Београд, много важније је било одакле долазимо у школу! Из блокова, деца радника, гробови наших предака нису били ни у каквим алејама већ на брдовитом гробљу више Црквина код Колашина, над Морачом, баба је била простодушна али умна горштакиња које сам се тад срамотно стидео, а деда један од оних “зликоваца” о којима смо учили из историје и на часовима живота!

Растао сам заједно са мојим блоковима

Другари то нису знали, али они који су требали у школи – јесу!

Нисам због тога био шиканиран, али јесам био последњи “пик” на школским приредбама о Дану републике, Дану младости, Армије, када су у госте долазили народни хероји да говоре о тим славним данима револуције и свему потоњем.

Разредна је била диван човек, стара партизанка, никад није дала на мене, али није ни могла против оног против чега се није смело…Године су пролазиле, растао сам с мојим блоковима, одлазећи у град само у школу и баш неком потребом.

Мој блок – мој свет, ту никоме нисам морао да објашњавам ни ко сам, ни одакле, ни због чега баш одатле, а нарочито не зашто се не презивам на “ић” оних година када је то постало нешто налик титуле, педигреа, а заправо симбола глупости и незнања јер сам скапао објашњавајући љубопитљивима да су се неки од највећих душмана нашег народа презивали баш на “ић”, али узалуд!

Небитно, полако сам почео да живим и волим ту поделу: град Београђанима, Нови Београд нама који смо морали да “полажемо” за Београђане, волећи га можда и више од оних који су на село ишли само на екскурзије, чудећи се како краве не могу да стану у флашу млека…

Наташа са Врачара променила је све

Београд је заправо одувек био мој, волео сам га јер сам га упознавао, није ми дат на готово, представљао сам се свакој улици…

 

Једна Наташа је променила све! Девојчица са Славије, тачније из Његошеве улице, прва велика љубав која није марила из ког краја града долазим, мада њена екипа јесте…

– Слушај, оставићеш Наташу на миру или ћеш попити такве батине… Јел’ ми скидамо ваше рибе из блокова, а?! – сећам се четворице будала, напаљених пубертетлија који су ме сачекали у чувеној Митићевој рупи код сунчаног сата и истамбурали ко вола у купусу кад сам их отерао у три лепе пизде материне и пошао за неком комадином дрвета већ одваљене клупе…

Никада јој нисам рекао од кога сам и због чега добио батине. Нису ни они, ваљда су испоштовали то што им нисам довео пола блока да им насред Славије објасни како је снага љубави и штангле јача од свега. Три године смо нас двоје били мост за себе између два неизмирена дела града, који то није желео да буде, гарантујем!

Завладало је оно лудило, учествовао сам у њему, признајем, али презирао ћутке. Када би неко ко је из другог краја града мувао “наше” рибе вратио бих се на гајбу нешто другачијег “осмеха” и када смо ми из блокова одлазили у град у групама, очекујући сигурну шорку с екипом из Земуна, Дорћола, Карабурме… свеједно одакле, важно је било одбранити част свог краја, не схватајући да је Београд наш крај, баш као у строфама Душка Јакшића, и увек, гле чуда, бирајући центар града за раскусуривање јер смо патили за њим не желећи то да признамо, а опет и мрзели га јер нас је проказао још оних дана када смо зеленим зглобним аутобусима долазили на “привремени рад”, журећи да се потом вратимо својим резерватима што пре!

Јесам ли напокон постао Београђанин?

Ипак, Београд је био већи и паметнији од свих нас! Прећутао је све наше глупости и поделе, знајући једину непорециву истину: само је он стари Београђанин, сви остали смо шупци с његових периферија, макар били и у самом “кругу двојке”!

И данас, скоро 40 година касније, најрадије се држим својих солитера, заклет у оно “блок није вода”, али безусловно волим град који заиста “руку свакоме да и врата отвара сва, ко стари вољени друг увек је ту”!

Мрзим оно питање: “А из ког си дела града?”, али увек радо одговорим на њега: “Из самог срца Београда, јер никад не питам друге одакле су!”

Стричева, нажалост, одавно нема! И мама је заспала у граду с којим се борила да постане братовљев и мој! Јесам ли напокон Београђанин – нису ми више сви гробови тамо над Морачом, онај најсветији је овде – мајчин?!

За блокове бијем – за Београд гинем, “круг двојке” је у срцу, трамвај га описује само онима што таје на којој су планини пасла стада њихових предака…

Извор: ekspres.net

Ознаке: Београд, блокови, Дорћол, Михаило Меденица, Нови Београд, Сава