(http://srb.fondsk.ru)
Овако је државни апарат дефинисао председник „Транспарентности Србије“ Владимир Гоати. Поред тога што је актуална политичка „елита“ тражила од народа (и добила) мандат за промене, између осталог обећавајући и професионализацију државног апарата, јавних предузећа и ко зна чега још, годину дана после Ђурђевданских избора ситуација је непромењена. Континуитет управе државним, националним, грађанским и свеопштим интересима остварен је у потпуности. Дилетантизам, тако, није одлика само актуалног режима. Напротив! То је наслеђени манир, у ствари куповине и потоње резервације гласова на будућим изборима. Власт рачуна колико људи упосли, толико (евентуално пута три у просеку члана породице) гласова. То је један резон. Други резон је: неквалификованим „апаратчицима“ много је лакше управљати (манипулисати) и тако остварити конкретне интересе.

Некада су они политички, врло често лукративни-али свакако је манипулација позадина. Квалификовани кадрови које поред знања, образовања одликује и лични интегритет „елитама“ које се смењују на српској политичкој (читај: естрадној) позорници ретко кад су потребни, јер за њихове умишљаје нису употребљиви. И то је чињеница, која (нажалост) није демантована. Дакле, према истраживању „Транспарентности Србије“ од јула месеца прошле (2012) године противзаконито, дакле без конкурса, постављено је више од 160 службеника, само у марту месецу ове године њих 11. И ево како, према налазима Транспарентности, изгледа профил дилетаната у државној служби: „ Године: између 27 и 40; Образовање: Факултетска диплома-све чешће са неког приватног универзитета; носилац титуле менаџера из одређене области;

Искуство: Ако га има, оно најчешће није везано за област за коју је задужен у државном апарату; био је власник СТР-а или се бавио неким видом услуга; често је прво радно место у државној управи: Страначко искуство: Почео као обичан војник па се временом истакао; као један од финансијера странке изборио место у њеном врху“[1]Према речима Гоатија, који је подсетио да је још пре две године престао да важи закон према којем су државни службеници могли да буду постављени мимо конкурса, у противзаконитом миљеу „намештеника“ у државној управи могу се разликовати три групе чиновника: Они који немају никакве квалификације за место на које су постављени;  следе они који имају одређене квалификације (факултетске дипломе) али не за место на које су постављени и трећа група коју чине људи који имају неопходно образовање, али им често мањка искуства које је драгоцено за рад у државној управи. Додатни, али не редак нити мали проблем, јесте сумња у фалсификоване дипломе: „Имали смо аферу на крагујевачком Правном факултету. Не мислим да су нити Крагујевац, нити Правни по нечему специфични, па можемо да претпоставимо да се сличне ствари догађају и на другим факултетима“.У свеопштој кризи од економске до друштвене, па тако и кризе духа према правилу најгоре особине и критеријуми постају друштвено прихватљив модел понашања-онда је сасвим на месту основана сумња у све и свакога ко у смутним временима „исплива“ на сам врх организације каква је држава.

У Србији се, такође, ових дана основано сумња да је држава на „великом принудном одмору“ отерана од стране стечајних управника или политичке „елите“. Да ли је ово престрога констатација? Не би, онда, било лоше да, поново, кренемо од уставног поретка наше Србије: овај пут ћемо се бавити оним делом Устава: који гарантује право на достојанство, којим је забрањена дискриминација, који утврђује начело равноправности и једнаких могућности, који забрањује ропство: „ Држава јaмчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности.“ (Члан 15, у делу Равноправност полова). Слово закона је, према подацима Београдског центра за људска права, остало мртво слово на папиру. На основу њиховог извештаја „Људска права у Србији 2012“ представљеног прошлог месеца „велики број жена остао је без посла, повећава се број незапослених жена са неисплаћеним зарадама, неповезаним радним стажом, без могућности да се поново запосле. Жене у трудноћи и после порођаја су неадекватно заштићене: оне често бивају отпуштене по повратку са породиљског одсуства…жене су бројније међу незапосленим становништвом, посебно жене инвалиди, старије жене, Ромкиње, младе жене, труднице и мајке“.[Када је реч о „развијању политике једнаких могућности“ како између родова, тако и генерално сведочи у пракси претходно наведено истраживање Транспарентности као и друга истраживања: попут оних да је према страначким подацима сваки пети грађанин Србије члан неке од партија. Зашто ови подаци говоре о (не)једнаким могућностима. У Србији у којој се противзаконито „намештају“ партијским договорима државни чиновници, партијска књижица је улазница и на остала доступна места.

Реч је, углавном о јавним предузећима и институцијама које су на буџету, које дакле све већим наметима плаћају сви грађани Србије а тек реткима се „укаже“ прилика да се и запосле. Истине ради, често чак и партијска књижица није довољна, већ се користе и многе друге радње које већ сежу у област корупције. С обзиром да се у Србији бележи (окованој неолибералном идеологијом ЕУропског пута који је (пре)газио социјалну државу), да је страх од губитка посла јачи од страха од смрти онда се само може претпоставити шта је све у употреби небили се дошло до посла, и уколико се до њега и дође небили се он по сваку цену задржао. Јер у неолибералном друштву где је радна снага једнако робовима, губитак посла значи остајање без свега што чини преживљавање.

Компанија „Ернст и Јанг“ провела је истраживање којим се дошло до закључка да нема посла без корупције. Иако је ово истраживање проведено међу компанијама и њиховим упосленицима, послужиће у сврху осликавања атмосфере у Србији: чак 83 одсто менаџера у компанијама сматра да је корупција у Србији распрострањена. Сваки пети испитаник сматра да је само у последњих годину дана било малверзација у њиховим компанијама. Истраживање је показало да 44 одсто испитаника из Србије сматра да су мито и корупција уобичајена пракса за закључивање нових послова; 23 одсто испитаника верује да би пословање у складу с антикоруптивним политикама угрозило конкурентност на тржишту; половина је потпуно песимистична да ће доћи до побољшања; а из Уније послодаваца разлоге за корупцију виде у обимној и компликованој бирократији.[4]Када је то тако да би се процеси убрзали, законске препреке „премостиле“ једини начин је мито који говори о корумпираном апарату. Можемо само да претпоставимо шта све треба да уради несрећник који покушава да пронађе посао. Идемо даље…

У делу Устава који се бави дефинисањем људских и мањинских права позваћемо се на неколико чланова: „Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права“.(Члан 19, део сврха уставних јемстава); „Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна по било ком основу…“ (Члан 21, став три, део Забрана дискриминације); „Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите“. (Члан 23, став први, део 2. Људска права и слободе- Достојанство и слободан развој личности); „ Физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању...“ (Члан 25, став 1 и 2, у делу Неповредивост физичког и психичког интегритета); „ Нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству“. (Члан 26, став први у делу Забрана ропства, положаја сличном ропству и принудног рада).

Дакле, све изнето гарантује врховни законодавни акт Србије у којој: 500 000 радника живи на „минималцу“, 650 000 радника не прима редовно зараду, према евиденцији Националне службе за запошљавање у фебруару 2013, број незапослених се повећао за 28 458 у односу на прошлу 2012, и у Србији према званичној евиденцији има 790 000 незапослених (у фебруару); Око 40 одсто регистрованих незапослених су млади у доби између 16 и 30 година(!); је минимална зарада без пореза и доприноса 115 динара по сату (!). Устав који забрањује ропство или положај сличан ропству, још једном је „пао“ под ноге „елити“ која је Србију још више задужила и цементирала у дужничком ропству: Крајем марта јавни дуг Србије износио је 19 милијарди евра: домаћим партнерима се дугује 7, 27 милијарди евра, инопартнерима 11, 77 милијарди; На стару девизну штедњу отпада 1, 86 милијарди, док су 4,1 задужења продајом хартија од вредности, најчешће домаћим банкама. Ту су и гаранције на дуговања јавних предузећа: Србијагасу 540 милиона, 75 Галеници и 67,5 ЈАТ-а. Када је реч о страним повериоцима, 3,2 милијарде евра (!) дугује се Евробонду (дуг настао продајом државних обвезница), Париском клубу 1, 47 и Међународној банци за обнову и развој 1, 45 милијарди. Ту су гаранције Путева Србије, ЕПС-а, Железница и осталих из јавног сектора према Европској инвестиционој банци и Европској банци за обнову и развој у износу од 870 и 356 милиона евра.И то све преко леђа пореских обвезника то јест грађана Србије. У последњих годину дана, владавине нове власти, Србија је наставила вртоглаво да се задужује а предизборна обећања о инвестицијама и радним местима остала су маркетиншки трик или мртво слово на папирима слаткоречивих програма.

Када је реч о дужничком ропству у коме је сама држава па тако и њени грађани, грађане Србије додатно оптерећује ропство у које су их одвеле стране банке које су само прошле године из Србије у своје матице извукле између 1,5 до 3,5 милијарди евра. Да видимо, како тај зеленашки посао заправо изгледа: евро је роба. Банке се у иностранству задужују од 3, 80 до осам одсто у зависности од рока отплате. Када то упоредимо са астрономским каматним стопама у Србији схватамо да се ради о огромној заради страних банака: најскупља категорија банкарских производа коју користе грађани Србије је дозвољени минус с просечном каматном стопом од 33, 26 одсто (!), следе кредитне картице које у просеку предвиђају камате око 21,73 одсто; стамбени кредити у динарима прате каматне стопе од чак 17,47 одсто; потрошачке кредите у динарима следе камате од 14, 21 до чак 28, 62 одсто (у зависности од рока отплате)[6]! Иако је сваки пети кредит у Србији који је у доцњи што због кашњења исплата зарада, што због остајања без посла-ненаплатив, стране банке су и даље у Србији нудећи нове зеленашке производе.

Свуда у зони евра и Уније, када је отпочела финансијска криза која је прерасла у привредну, банке су грађанима понудиле период застоја у отплати рата кредита док се не консолидују.У неким земљама, тај је период износио и до пет година. У Србији, таквог банкарског производа НЕМА! Уместо „грејс периода“, грађанима који су запали у тешку (до неиздрживости) ситуацију банке нуде следећи банкарски производ: Нови рефинансирајући кредит у коме од шест месеци до годину дана плаћате само камате, а онда наставите са отплатама главнице и камате (!). И то се нуди грађанима који су остали без посла?! У случају, да грађанин то одбије јер нема начина да испрати обавезе по задужењу, следује принудна наплата!

За оне који немају имовину, принудна наплата значи скидање средстава са рачуна. За грађане за које се процени да су ближи крају живота, судска решења о принудној наплати (како бележи скорашња судска пракса) значе одузимање две трећине прихода, што значи да ти људи неће имати БУКВАЛНО од чега да живе! Иначе је у сличним ситуацијама било прихватљиво (јер Закон није дефинисао прецизну износ) да се принудном наплатом повериоц наплаћује до једне трећине остварених прихода дужника. Међутим, у данашњој Србији све је могуће јер државе нема, то јест има али само на папиру; или, што је још горе у овлашћењима неколицине на власти! Тако нас „они“ виде, јер нас тако гледа ЕУропа-попут отпада на својим границама. И не само нас, већ и све остале земље из Источне Европе из које су, преко својих банака, извукли (и то само у прошлој години) 55 милијарди евра!

Тако смо, тек на неколико примера појаснили шта је предвиђао пре годину дана затражен мандат за промене од стране актуалне власти. Сећате се, медији су брујали о свим великим социјалдемократским темама по угледу на стандард у високо развијеним земљама западне хемисфере. И грађани су поверовали, заборављајући чињеницу да су управо те земље, и такве социјалдемократије потписнице пројекта ЕУ која је настала у јеку имплементације неолибералне идеологије! Мантре: опљачкај и бежи! Оне исте мантре која је уништила концепт државе благостања и убила социјалну државу чинећи градове европских метропола аренама у којима се људи самоспаљују јер не виде другу перспективу уместо оне предвиђене за роба какав је данас становник ЕУ! И то је то! Тужна и немилосрдна чињеница коју је Србију обмотала лепљивом мантром ЕУропског сна који је (као и свуда где се одомаћио) зомбирао грађане државе у коју смо се с поносом враћали ма где привремено били.

Државе из које данас људи беже главом без обзира-јер је неподношљиво тешко бити странцем у сопственој земљи. За нас (пре)остале остаје питање има ли излаза из овог кошмара? Како за сваки проблем постоји решење тако је и наше у промени курса званичне Србије! Курса који Србији извесно цементира ропство на врло дуг и по опстанак неизвестан период. Дакле, промена правца кретања у смеру који ће оживети привреду, ојачати националну државу, вратити сва Уставом гарантована права свим грађанима Србије. То, управо значи: урадити све оно што неолиберална Унија систематски урушава гдегод је пусте у двориште.

Претпоставка коју је, пре свега, неопходно остварити јесте: обмане званичне Србије да нам је ЕУ једини пут јер је у питању опстанак-морају се демонтирати. Тако, грађани Србије ТРЕБА и МОРА да знају, да је Руска Федерација годинама уназад нудила добре услуге Србији, које су се упорно одбијале због ЕУропског пута. Тако и ова власт (која је остварила континуитет с претходном), када је реч о заштити државних атрибута од територије до привреде није упутила ниједан званични допис РФ да посредује у решавању екстремно тешких питања у зони опасних намера потврђених непријатеља државе Србије. То су, осмог маја, први пут урадили председници општина са севера КиМ, упућујући отворено писмо РФ: „Обраћамо се Руској Федерацији, као сталној чланици Савета безбедности и једног од гараната Резолуције 1244 Савета безбедности УН, због врло јаког притиска и претњи којима су Косово и Метохија подвргнути од стране окупационог сепаратистичког режима Приштине-ЕУ и САД, због чега су власти у Београду приморане да потпишу Бриселски споразум….У оваквој кризној ситуацији ми не видимо други излаз, осим да се обратимо Вама са молбом да и нама, као и властима у Београду помогнете да заштитимо уставни поредак Републике Србије на Косову и Метохији, као и Резолуцију 1244 СБ УН од једностраних акција Вашингтона, Брисела и Приштине, који покушавају да наметну решење искључиво у своју корист. Морамо да признамо да је садашња власт под притиском ЕУ и САД изиграла предизборна обећања да ће поништити све штетне уговоре које је режим Бориса Тадића парафирао на штету Срба са Косова и Метохије и Резолуције 1244. Ми их због тога не осуђујемо нити оправдавамо, имајући у виду страшне притиске који су се обрушили на нашу земљу..

Ово би могао, јер мора, да буде почетак. А ниједан почетак није лак, напротив! Међутим, сва тежина почетних корака нестане управом пред лепотом слободно изабраног пута на којем ћете макар бити окружени с онима који и кад су били на коленима нису упутили касетне бомбе и осиромашени уранијум на грађане Србије!

За прави почетак, довољно-зар, не? Ваља нам се опоравити после „десанта партијских дилетаната“…време је!

Ознаке: криза, незапосленост, проблеми, ропство, Србија