Pročitaj mi članak
Биће нам ускоро и ово наше блато скупо кад почну да нам га продају. Зато, држ`те браћо и не дај`те!
У Вијетнаму просечни радник у фабрици “Пума“ ради за плату која вреди као патике које управо он произведе. У Србији, у фабрици “Бенетон“, запослени углавном раде за плату која вреди као џемпер који им се касније прода. Брат – брату 50 евра.
У Вијетнаму запослени у поменутој фабрици имају “топли оброк“, тачније – загрејани пиринач у здели и нешто зелениша. У Србији тога нема, већ сиротиња раја сама плаћа вруће мекике “од преко пута“ пржене у уљу, 46-и пут загрејаном.
У Вијетнаму поносни баја Немац каже за камере како они апсолутно поштују све законске прописе земље у којој су инвестирали свој капитал и да њихови радници уживају апсолутно сва права која им је матична држава дала (да живе, раде за 50 долара, размножавају се и тако то…) У Србији би братезе Талијано вероватно нешто слично изјавио само да постоји неки медиј који би му слична питања озбиљно и поставио.
Када кажем “озбиљно“, мислим на она питања до којих би се дошло након заиста озбиљног и темељног истраживачког новинарског рада који је заштићен прећутном али јасном подршком надлежних институција, над којима опет постоји видљива контрола тихе већине грађана кроз тзв. невладин сектор који би радио у интересу државе и народа на чијем је језику управо исписана ова дугачка и за наше прилике, превише сложена реченица.
Тога у Србији нема.
Али зато имамо случајеве попут нишког “Бенетона“ где велики број људи ради и за 5.000 динара месечно а на основу којих имају изузетну привилегију да буду израбљени до крајњих граница издржљивости, да би потом бивали лишени ове благодети од запослења они незахвалници који евентуално пробају да користе боловање дуже од 3 дана.
Ова “веома успешна“ при-вати-зација (у питању је игра речи која довољно сликовито описује деликатну радну етику коју италијански менаџерчићи често исказују према радницама) доводи запослене до нервног слома, растура им бракове, нарушава здравље и лишава и оног минимума достојанства.
Посебна је тема колико су заиста испоштовани еколошки стандарди и да ли ће Нишава низводно и дефинитивно постати мртва река?
Све је то непознаница јер још нико није поставио неколико простих али заиста озбиљних питања. Ни медији, ни надлежни органи, па чак ни сами запослени. Нема синдиката, нема радних спорова, нема питања у јавности. Тајац. Само цврчи зејтин из све бројнијих мекикарница у којима народ за мале паре начас насити празнину која све нас полако изједа.
И да се разумемо – нису нам криви ни Италијани ни Корејанци. Ни тамо неки Мишковићи и Тачићи.
Сами смо криви.
Сами смо криви што смо у овој богатој земљи дошли дотле да за странце радимо по цео дан за готово ону исту зделу пиринча и плату која вреди као пар патика. Са или без Косова, како би јасно, чврсто и одлучно нагласио прагматични Ивица. Сами смо криви и што нас такви по ивицама воде а ми им помажемо да буду без Марице.
Али за разлику од оних који по Азији раде у таквим условима јер им је у супротном перспектива неко село у џунгли, отровне бубе, гмизавци и тигрови, ми још увек имамо питома села и долове, плодне њиве и богате пашњаке. Само нема људи за њих.
Нема их јер већина још увек слепо пристаје на понуђене услове фабрика азијских тигрова неби ли још макар мало досањала прекинути YУ-ЕУ ропски сан из кога нас је сурово пренула госпођа Глобализација. Овде се и даље упорно понавља погубна мантра да је погрдно бити сељак и радије се корача по испуцалом бетону, једе туђа пластика и ради за 5.000 или 15.000 динара – свеједно, него што би Србин повукао у страну па да буде бар свој на своме. Па макар и био сиромашан. Па макар и био блатњав до лаката. Јер сиромах још увек има понос. То му нико не може одузети. А бедник нема ни то. Он га се одрекао и појео га уз олако добијени пластични лебац.
А ми смо изгледа баш упорни у томе да глумимо бедне. Беднике који господски асфалт газе и једу пластику. И све се смеју јер су слободни од корења које их је везивало за предачко блато. А то блато, да га у крајњој немаштини и поједеш – опет би здравије било од ове пластике коју једемо, коју пластиком плаћамо у пластичним хипер бакалницама.
И ако неко помисли на идоле у праву је. Јер ово и јесте време пластичних богова и пластичних људи. Оних који мењају себе за исту. Купљене за ђинђуве и огледалца, одвојене од предачког злата.
Биће нам ускоро и ово наше блато скупо кад почну да нам га продају. Зато, држ`те браћо и не дај`те!
