• Почетна
  • ДРУШТВО
  • Љиљана Смајловић: Одговор бескрупулозном и некомпетентном тужиоцу за ратне злочине
Прочитај ми чланак

Љиљана Смајловић: Одговор бескрупулозном и некомпетентном тужиоцу за ратне злочине

0

Начин на који Владимир Вукчевић јавно обавља свој посао тужиоца Републике Србије за ратне злочине натерао ме да се питам да ли је реч о бескрупулозном или тек некомпетентном човеку.

Више се не двоумим. Вукчевић је и једно и друго.

Његов одговор на моју прошлонед
ељну колумну, у којој сам детаљно описала како се Вукчевић, уместо да поступа по законом предвиђеној процедури, служи медијима да јавно терети људе против којих још није сакупио доказе, а камоли подигао оптужнице („Опасна процедура“, 29. јуни 2012), савршена је илустрација истог начина рада који сам критиковала. А пошто сам се усудила да то чиним, Вукчевић ме подвргао истом третману као и „јатаке“ Ратка Младића. Оптужује ме за изношење „читавог низа опасних и очигледно злонамерних теза и неистина на рачун рада Тужилаштва за ратне злочине“, али не демантује ниједну моју тврдњу, не наводи нити једну „неистину“ и не нуди нити један доказ за своје оптужбе.

Чак се позива и на лажни цитат из мог текста (Тужилаштво „српским новинарима суди путем медија“). Немар, безобразлук, или и једно и друго? Свеједно, испада да српски тужилац не зна чак ни то да се под наводнике смеју смештати само тачно цитиране речи аутора.

Оно што се у Америци подругљиво назива „суђењем путем медија“ (триал бy медиа) примењиво је и на Вукчевићев метод „оптужби путем инсинуација“ (просецутион бy иннуендо). Тако тужилац у писму „Независним“ тврди да „у овом времену постизборне политичке транзиције“ очекује даље нападе, „поготово поводом актуелних предмета (‘Медији’, ‘Јатаци’) и поготово од госпође Смајловић“.

Инсистирањем на „времену постизборне политичке транзиције“ Вукчевић подло инсинуира да га Љиљана Смајловић не би критиковала да није промене власти у Србији.

У том погледу могу лако да разуверим читаоца. Имам доказе да сам рад Вукчевића и његовог тужилаштва оштро јавно критиковала уназад три године, дакле у време када се он у окриљу власти осећао веома комфорно.

Идемо редом.

„ИНИЦИЈАТИВА НОВИНАРА“ Неистинита је Вукчевићева тврдња да је била иницијатива новинара, а не Тужилаштва, да се српски новинари кривично гоне због „организовања и подстицања геноцида и ратних злочина“. Новинари се гоне на основу иницијативе Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије, чији је портпарол Бруно Векарић о томе упознао јавност средином јуна 2009. године. Независно удружење новинара Србије (НУНС) поднело је кривичну пријаву против својих колега тек у јулу исте године. НУНС-ова „испомоћ“ Тужилаштву није један од светлијих тренутака у краткој историји овог удружења, али државни орган не сме да пребацује своју одговорност на НУНС.

Подсећам господина Вукчевића да сам, на први помен кривичног прогона српских новинара, упоредила ту иницијативу са амбицијом да се Срби „денацификују“. У београдском „Времену“ сам објавила чланак у ком сам протестовала због чињенице да се службеници Тужилаштва позивају на случај нацисте Јулиуса Штрајхера, који је у нирнбершкој оптужници означен и као главни уредник „Дер Штурмера“, високотиражног немачког листа који је водио међународну хајку против Јевреја, али је био и један од првих чланова Нацистичке партије, организатор првог погрома Јевреја 1933. године, проводитељ расистичких закона, нирнбершки гаулајтер, сексуални злочинац и садиста. Штрајхер је у Нирнбергу осуђен за злочине против човечности – и то као творац злочиначке политике, а не као новинар подстрекач.

Протестовала сам због тога што је Бруно Векарић у полемици са мном у емисији „Утисак недеље“ назвао „релативизацијом“ моје питање је ли лажљива ратна пропаганда о ирачком оружју масовног уништења изазвала уништење Ирака. У „Времену“ сам иронично закључила: „Не сме се, дакле, поредити српска пропаганда са америчком, али се зато смеју поредити српски новинари са најгорим злочинцима у историји човечанства“.

Лош пријем на који је иницијатива Тужилаштва наишла у јавности је вероватно разлог што је НУНС морао да се, неколико седмица касније, појави у улози помагача Тужилаштва. Не умем да докучим зашто господин Вукчевић сада у „Независним“ тврди да је све била новинарска иницијатива.

Али умем да га подсетим да смо он и ја јавно полемисали и 2010. године, када ме је оптужио што не сарађујем са његовим тужилаштвом. Као доказ цитираћу шта сам 18. априла 2010. године објавила у листу „Данас“, под насловом „Шта је Вукчевић чекао деведесетих“:

„Када је пре десет месеци Тужилаштво, уз велику помпу, најавило да истражује наводне ратне злочине српских новинара поставила сам питање тајминга те иницијативе и критиковала што је јавна кампања против осумњичених новинара отворена пре него што је тужилац прикупио доказе или подигао оптужнице… Рекла сам и да је већ у старту постигла ефекат мутног застрашивања и својеврсног лова на вештице, као и да ће то по свој прилици бити и њен једини исход, будући да, ни у мору огавне ратне пропаганде каква је код нас превладавала деведесетих година, неће бити лако доказати да је неки лажни, злонамерни медијски извештај имао за намеру, и директну последицу, извршење конкретног ратног злочина.

ЗАКАСНЕЛА САВЕСТ Скоро годину дана касније из Тужилаштва сазнајемо да „још не постоје претпоставке за доношење одлуке“ о томе да ли ће бити покренут кривични поступак против неког новинара, а тужилац настоји да, са себе, одговорност пребаци на – медије.

То је заиста, да се послужим изразом булеварске штампе, скандалозно. Ко је Владимиру Вукчевићу до сада бранио да истражује ратне злочине? Постао је заменик окружног јавног тужиоца у Београду 1993. године. Имао је не само надлежност, него и дужност да реагује на сваки глас о извршењу кривичног дела које се гони по службеној дужности, на сваку сумњу, јер окружна тужилаштва туже за сва тешка кривична дела где је запрећена казна од преко десет година. За ратне злочине било је надлежно управо Окружно јавно тужилаштво у ком је Вукчевић био заменик. У то је време то тужилаштво бесплатно добијало по примерак свих новина које су излазиле на територији Србије. Тужилац Вукчевић је био дужан да чита те новине. У то сам време била новинарка листа „Време“. У „Времену“ је Вукчевић још тада могао да прочита да се на ратишту дешавају злочини, а да српски државни медији хушкају на рат. Како то да је, осамнаест година касније, његовом тужилаштву потребно десет месеци за читање старе штампе, и гледање старих ТВ снимака, и на крају још не може да оцени је ли неки новинар ратни злочинац?

А кад већ говоримо о „Времену“, прочитала сам у броју 784 тог листа како се Вукчевић изговара да пре његовог доласка на положај тужиоца за ратне злочине, 2003. године, „није било пуне политичке воље за гоњење ратних злочинаца“. Управо је у томе проблем: што господин Вукчевић увек чека на политичку вољу. За време Милошевића господин Вукчевић је стрпљиво и тихо градио каријеру у правосуђу, и то баш у оном тужилаштву које је било надлежно за ратне злочине. А сада му се чини да су новинари који су у то време радили у опозиционој штампи, попут Љиљане Смајловић, криви што је лане започео политичку кампању, а ни данас нема довољно доказа да напише оптужнице“.

Нисам, дакле, чекала „постизборну транзицију“ да се супротставим господину Вукчевићу, као што он покушава да ми подметне.

Љиљана Смајловић

(Независне)