Шта је за језик и цркву земаљска интервенција властољубаца и рјешавача колективних судбина, за 5, 10, 30, или 5о година. Ништа, обична лудорија и осионост оних који би да одлучују о свим питањима, док господаре људским судбинама, имајући у рукама све механизме.

Под свемоћним утицајем центара моћи, прије свега масонских, кроје се језичка и црквена питања и извршавају наредбе, кроз мржње, заваде, располућеност. Стварају се сектице, руше хиљадугодишњи канони, стварају политички језичићи. Дозирају се садржаји кроз средства масовних комуникација и медија измишљју контролисани, муцајући језици и цркве, а све у циничном и опаком, проклетом науму, стварања неке универзалне цркве, по масонском сценарију.

Моћ масонерије прерушене у различите тзв. хуманитарне организације и удружења, јавна и полутајна жели да оствари свој осноцни циљ, а то је свјетска влада, изговорена кроз „ нови свјетски поредак „. Масони су измислили комунизам, комунистички аветизам и атеизам и то да нарочито напакости словенским народима, који су се најбоље примили на комунизам, не распознавајући лукави западни прагматизам. И зато не чуди што нигдје није убијана душа у души, као код нас и Руса, чији су диктатори великодушно служили масонерији. Један је убијао свој народ, а други туђ и то мерачки .

И та безјерна грдовремена, производе оно мрачно и нељудско толиком разорном моћи, да луциферизација постаје статусно обиљежје, да се светиње скрнаве и прогоне. Оно што се дешава у Црној Гори, је још један процес, препакован, свеопште хистерије на светиње и све што је српско, спровођен новоскојевски, на агресиван и безобразан начин, ругалачки својим најдуховнијим и најдубљим темељима, а прихатањем свега са стране као дивног и беспоговорног, што би нови латинаши рекли прекрасног.

Да сатана никада не мирује , потврђује и овај графит, испод једног билборда, на којем пише : „Помоз Бог браћо и нацртан кукасти крст, са јаком црвеном бојом, као у неким хорор филмовима. Мало сјутра да је то случајно и то још испред храма, јер тај масонска хоботница, насрће сваки трен и тражи прилику да обиљежи територију . Лице таме, скарадних беспризора хоће да се наметне као прави пут, у овом стиднику ћуталаштва, а све увијено у рогате обланде амариканизације и торизације ( уосталом у неким културним установама имамо посебне трибине под називом „ амерички угао, само који је то угао ). Онај који ће да ћути о геноциду Американаца над старосједиоцима Индијанцима, па ће Питер Галбрајт цинично, фашистички рећи: „Индијанци су некад били већина у Америци, па их сада више нема.“

У Подгорици постоји такав угао, али не српски угао, не угао Светог Саве и Светог Симеона, иако су они најславнији Подгоричани. Обале Немањиног Града зарасле су, гомила камења, коров, контејнери. Брука једна. Чему да се надамо, само некој великој божјој казни, зар овогодишње падавине, не потврђују то. Непоменике залуд опомињеш. Ако дријема један народ, „моје племе сном мртвијем спава„ ђаво ће да искушава непрестано, душе да врбује, да се изругује и наопако учи. И ови стихови су вјероватно малени за доконе, и добро плаћене аналитичаре, неовисне културне медијаторе, јер они су већи од Његоша, благо њему што је био у таквој заблуди. И то све у народу који презире и ниподаштава најбоље, у ћуталачком народу што му је свеједно.

Како ће ислити и на ком језику писати и зборити. Тај ужасни процес хипнотизма латиницом и форсирањем туђинштине може се видјети и у установама предшколског узраста, гдје је наметање латинице нормално, педагошки, готово 80 наспрам 20 у корист латинице. Аутор може да се похвали да је био један од ријетких професора српског језика у Подгорици чији су ученици писали писмене задатке и контролне вјежбе само ћирилицом и то неких двадесетак година. Лични чин, али када би свако од нас бар мало учинио, показао ту грађанску или сељачку кураж, (нарочито српски грађани ) било би то доста и богоугодно у одбрани, поштовању и чувању свог идентитета, језика и свете, саборне, православне српске цркве.

Када се само присјетимо колико су прави и искрени српски родољубиви писци злопатили и крварили за Српсто и Вјеру светоотачку (Шантић, Кочић ) и упоредимо са данашњим „србендама“ пјесничким и
лауреатима, долашимо до тужног закључка. Њих водају као невјесте, дају им све награде а када видимо шта су урадили за Српство, јако мало. Српске патриоте су затваране, а наше вајне пјесничине, највише су затваране у неим бифеима и ресторанима, гдје на туђ рачун србују и боге подмазују своје србовање, што хонорарима, што дневницама. И врате се а ми остајемо да се мучимо, на овој вјетрометини од мржње и наопакости, великог и малог глуматања, гдје је рашчепљен било какав систем вриједноси и пљунут, а све у циљу латинизације и луциферизације.

Гдје је толико поганштине да сурово одзвања она Андрићева мисао: „Свијет је пун гада .“ Нападно форсирање дукљанштине, кроз медије, назови културу, спорт, није ништа друго но својеврсна искомлексираност, идентитески квар, гдје се духовном голотињом и бестијалношћу хоће по сваку цијену угурати, ушуњати у европску кућу, те посрнуле даме сумњивог морала. Па ми смо у Јевропи и прије били Јевропа, а о нама као заточницима њихове добре воље одлучују, бјелосвјетска лапрдала, којекакви специјални извјестиоци а већина од њих има такав национални педигре, сумњив, поданички, тзв „ народића „да би било Паметније да заћуте. Али тамо гдје је ненормално нормално такви се питају и питају нас будалаштинама.

Нечастиви тражи пукотине у човјековој слаботињи а онда га „обрлати““ и испуни нечишћу и смрадом, опогани у душу и затрује тијело. Латинизација је очигледна и у тзв. српским компанијама, мега маркетима, који економску рачуницу стављају у први план и олако се одричу ћириличног, свог, прадједовског писма. Ко треба да нам сачува ћирилицу? Неко са стране, или ми сами. Који ми? Они негдањи, светосавски, световасилијевски, светопетроцетињски, или они који су глуви и равнодушни и на оне натписе који нас потцјењују и понижавају, као на улазу једне зграде гдје је писало: Псима и Србима забрањен улаз.“ Ништа није случајно у овој краткој историји умирања .

Гдје су Срби? Ћуте Срби. А када се углавном стидљиво огласе, боље да се нијесу ни оглашавали, јер све је некако снисходљиво, да неко случајно не замјери. Када чујемо углавном плаћене коментаре из Србије од истих аналитичара, које брига за браћу из Црне Горе, од муке би вриштали. За њих су то само оптерећујућа питања, а свака ријеч је филована, или „милована“ по нотама званичног црногорског политичког врха, и у корпусу питања новог свјетског поретка, или како се уклопити, како се уградити ( у овом случају хонорарно ). Или како се судбина игра са Србима потврђује чињеница да су највећи Дукљани, постали Срби из Србије, који су дошли у Црну Гору, на служење режиму и на пљување по свом језику и својој цркви. Тек када се осјете изневјереним због својих уступака и наштелованих саопштења, када спознају право „демократско“ лице режима, онда попут уцвељених невјеста, нагло постану критични, али сада већ као прочитани и потрошени интелектуалци, бивши Срби.

(magacin.org)

Oznake: latinica, masoni, Crna Gora