Pročitaj mi članak
(Новости)
Знам да је мој син, који је наводно преминуо 1983. године, жив и здрав. Зато тражим да ми га држава пронађе. Како зна и уме! Јер, ако нема ниједног доказа да је он мртав, онда ће морати да „преору и небо и земљу“ да би му ушли у траг!
Зорица Јовановић (60) из Баточине, једна од многобројних сумњачавих мајки, овако почиње своје прво јавно оглашавање после пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру, који је закључио да су јој прекршена права на породични живот јер држава Србије „није успела да јој пружи уверљиве информације о томе шта се десило с њеним сином“.
А управо због њеног случаја, стразбуршки суд је Србију дотерао „до дувара“, наложивши јој да мора да реши случајеве несталих беба. И да свим родитељима који су пре више деценија остали без деце, наводно преминуле, после порођаја, као што је случај са Зорицом Јовановић, обезбеди накнаду.
Ова несрећна мајка пресавила је табак још априла 2008. године и затражила правду у Стразбуру. У тужби је предочила да је неопходно да се наложи нашој држави да открије податке о усвајању деце преко Матичне службе и Центра за социјални рад. И да се због несталих беба отворе све архиве болница, полиције, служби безбедности…
– Затражила сам и да се измени кривични законик, да не може да наступи апсолутна застарелост гоњења против особа који су извршили отмицу и да се осуде на максималну казну од четрдесет година затвора – прича Зорица Јовановић. – Тражила сам да се, притисцима на Владу и парламент, издејствује измена породичног закона и да се формира тело у коме ће бити представници родитеља отете деце. Њихов задатак би био да се кроз скупштинску процедуру утврди истина, и да се стави тачка на аферу несталих беба у Србији.
Зорица је 28. октобра 1983. родила здраво дете у болници у Ћуприји. Дечак је добио оцену десет, али је после три дана мајка обавештена да је њен син умро. Покушала је да уђе у део породилишта где је беба провела ноћ, али јој је то било онемогућено.
– Када сам, у шоку, напуштала болницу, обећано ми је да ћу накнадно да добијем отпусну листу и обдукциони налаз – са тугом се присећа Зорица. – Тело бебе нисам добила, као ни извештај са аутопсије, нити информацију где је беба наводно сахрањена.
У новембру 2002. Матична служба општине Ћуприја обавестила је Јовановићеву да је рођење њеног дета забележено у матичним књигама, али не и смрт. Зоричин супруг Видак Јовановић, који је преминуо прошле године, Општинском јавном тужилаштву у Ћуприју поднео је кривичну пријаву против НН особе и Здравственог центра због сумњиве смрти њиховог сина.
Међутим, октобра 2003. године, тужба је одбијена јер је утврђено да дете „није противправно одузето“. Шире образложење није дато и није било назнаке да ли је обављена претходна истрага.
А крајем марта ове године, суд у Стразбуру је наложио да држава Србија исплати Јовановићевој 10.000 евра, као и 1.800 евра за трошкове поступка и адвоката. Међутим, Зорица као и многе друге мајке у Србији, каже да материнство нема цену, нити она трага за својим сином због пара.
Велики број родитеља, којима је без образложења и доказа речено да су им бебе умрле након порођаја, убеђени су да у болницама постоје криминалне групе које краду новорођенчад и за велики новац их продају имућним паровима на усвајање.
