Прочитај ми чланак

Кинези на српски начин

0

21-kinezi na srpski nacin_620x0

СВЕШТЕНИК Никола, његова супруга и четворо деце – Стефан (15), Симон (13), Јован (6,5) и Марија (2,5), живе као права српска хришћанска породица. Имена су им наша, живе по домаћим обичајима, везани су за Цркву, вера им је много важна… Рекло би се да ту није ништа необично, само да није реч о – Кинезима!

Ова београдско-кинеска хришћанска породица Хианг живи у насељу Ледине, на Новом Београду, у кући у којој је смештена и Црква. Пастор Никола, поглавар Кинеске хришћанске цркве, угостио нас је јуче у свом дому. Док је Ли спремала ручак, нешто на овдашњи, али и на источњачки начин, нудила и српску кафу и зелени чај, најмлађи укућани безбрижно су се играли поред и гледали цртане филмове.

– Ми смо и Кинези и Срби – говори са врата, уз осмех „попадија“ Ај Ли. Она једина није мењала своје „крштено“ име које носи из Пекинга. – Волимо Београд и много добрих људи које сам упознала и стекла овде. Добро нам је, хвала богу, све је како треба.

Кинези хришћани двострука су мањина овде у Србији. У овој цркви окупља се мањи део Кинеза који живе у Београду, а махом раде у кинеском тржном центру у Блоку 70. И пастор Никола и његова супруга Ли донедавно су радили као трговци. Ли је сада посвећена деци, а Никола свештеничком позиву.

– Вера у Исуса Христа, доброта, поштење, мир и добро васпитање за нашу децу са жељом да сутра постану исправни људи, најважније су поруке са мојих богослужења – каже „отац“ Никола. – Хришћанска кинеска заједница мањина је и у Кини, јер је необично да смо уместо конфучијанства окренути хришћанству. Необично је и за људе у Србији да Кинези верују у Исуса Христа, али ми смо велики верници. Срећан сам када видим да се људи долазећи на наше службе промене набоље. Јурњаву за новцем замене љубављу и спокојем.

Никола и Ај Ли живе у Београду дуже од 15 година, а овде су се упознали и венчали у хришћанској цркви. У Кини, прича Никола, сигурно не би могли да имају оволико деце. Тамо су пренасељеност и гужве велики проблем, па је и рађање регулисано законом.

– Искрено, нисам мислио да ћемо их имати четворо, али Ли је тако решила. После три сина, силно је желела ћерку. Марија јој је испунила све снове и надам се да ћемо се на овом броју задржати – прича уз осмех Никола. – Последњих неколико година овде се теже живи него раније, али како свима – тако и нама.

Најмлађа Марија љубимица је целе породице. Старија браћа Стефан и Симон је обожавају, али Ли у поверењу открива да „Мрвица“ своју позицију користи, па ако јој нешто није право зачас изудара велику браћу.

– Хтела сам девојчицу, а она је више дечак од њих – смеје се Ли. – За њу нема места у вртићу, па још не могу да се запослим. Јован је недавно пошао у предшколско. Није му лако, у кући слуша кинески, у вртићу српски. Зато сам на врата залепила огроман плакат са свим словима азбуке. Ваше писмо, ипак, много је лакше од кинеског. Стефан и Симон су доста савладали српски. И они су били у хаосу са језицима у почетку – српски-кинески-енглески. Али задовољна сам, битно ми је да уче. Стефан планира да студира информатику, само га математика и компјутер занимају.

Дечаци похађају школу „20. октобар“, у Блоку 70, у коју су се уписали пре пет година. Осим са Кинезима, кажу, друже се и са децом из Србије.

– Најбољи пријатељ ми је имењак Стефан Стаменковић, јер је веома добар момак – каже нам Стефан. – Још немам дозволу да излазим увече, али се виђам са другарима после школе и на рођенданима. И раније док сам тренирао фудбал. Не бих желео да се враћам у Кину. Овде ми се све допада, и пријатељи, и град, а нарочито храна.

Како пастор Никола каже, кад им Ли купи или скува кинеско јело, дечаци се наљуте. Не воле јела са штапићима, али ћевапе и пљескавице увек радо бирају. А ако, једног дана, изабранице њихових срца буду Српкиње православке, свештеник Никола тврди да нема везе и да ће их подржати, ако се воле.

РАНО ЈЕ ЗА ЉУБАВ

СТЕФАН и Симон су још мали за изласке, неке проводе, а наравно и за девојке – каже озбиљно Ли. – Они су још бебе и тек када заврше школу могу да мисле на љубав. Без обзира на то да ли су им симпатије Српкиње или Кинескиње.

ДЕСА ЈОЈ ДРУГА МАМА

ОД првог дана у Србији највише ми је помогла моја Деса, за коју кажем да ми је друга мама – каже Ли. – Она је сада бака, има више од 80 година, али ја је зовем „мама“. Мене гледа као ћерку, а моју децу као унуке. Учила ме је српској кухињи. Када ми се једу сарме, или пуњене паприке, то ми скува Деса. Осим ње, имам још једну пријатељицу одавде, Биљу. Можда се разликујемо наоко, другачије смо културе и менталитета, али свугде су добри људи исти, без обзира на порекло.

 

Večernje novosti