Pročitaj mi članak
На данашњи дан 1752. године рођен је Ђорђе Петровић Карађорђе, вођа Првог српског устанка. Карађорђе је творац нововековне српске државе и родоначелник краљевске породице Карађорђевић.
У Аустријско-турском рату (Кочина Крајина) борио се као фрајкор (добровољац) у саставу јединица капетана Коче Анђелковића, на аустријској страни. Као буљубаша (турски чин у рангу команданта батаљона) учествовао је у акцијама против Јањичара. На збору српских првака у Орашцу 14. фебруара 1804. изабран је за „вожда“ у борби против Турака.
Истеравши Турке из Београдског пашалука (Смедеревског) после победа на Иванковцу, Мишару и Делиграду и ослобођења Београда, настојао је да издејствује признање Србије, али међународни услови нису били повољни. Покушавао је да се ослони на Русију и 1807. створена је нека врста српско-руског војног савезништва, што је окончано за Србију крајње неповољним Букурештанским миром 1812. После слома устанка 1813. избегао је у Аустрију, затим у Русију, да би по повратку у Србију 1817. трагично настрадао.
***
Ђорђе Петровић, вожд народа српског – врховни вођа устаника, назван од Турака Карађорђе (Црни Ђорђе), родио се 1762. године у Шумадији у селу Вишевац. Бавио се трговином, хајдуковао и често доалзио у сукоб са Турцима. Учествовао је као добровољац у аустријско-турском рату (1788-1791) на страни Аустрије, а потом и у народној војсци Хаџи-Мустафа паше у борби против јаничара.
На збору у Орашцу 1804. године изабран је за вођу устаника. Као стратег и командант испољио је изузетне војничке способности. Најважнији бојеви против Турака добијени су захваљујући, пре свега, његовој одлучности, храбрости и умешном команадовању.
На челном месту државне управе старао се да обезбеди јединство власти и самосталност Србије.
После војног слома 1813. године склонио се у Аустрију, а доцније прешао у Русију, где је, као непомирљиви борац против Турака, прихватио идеје грчких хетериста о заједничкој борби хришћанских народа на Балкану за национално ослобођење.
Вратио се у Србију 1817, али је по наређењу кнеза Милоша Обреновића, који је сматрао да није погодно време за борбу, убијен 25. јула исте године.
Проницљиви научник и најврснији тумач српске историје Радован Сaмарџић овако слика Карађорђа у време припрема устанка:
„С једним момком у пратњи, с мало папуле, сушеног меса, тврда сира, проје и ракије у торби, увек више наоружан него што се примећивало. Црни Ђорђе је 1803, онако кракат и лаконог, све пречицом обишао Шумадију и крајеве преко Мораве, па најпре утврдио своје знање о земљи и могућностима коришћења брда, шума, вода и богаза у будућем војевању против Турака, али, главни циљ овог његовог бешчујног и невидљивог обилажења Србије био је у томе да посети и боље упозна сваког знатнијег домаћина, придобије га за народну ствар и колико може провери у решености да за њу залегне.“
„Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.“
(НСПМ,Орашац.рс, Србин.инфо)
