Pročitaj mi članak
Да ли је живот и у Србији заправо један велики ријалити шоу? Јер, хтели ми то или не, сви смо постали „глумци“ у стварним ситуацијама, које у било ком тренутку могу да се прате путем камера, прислушкивача, провајдера, мобилних телефона, интернета… Једноставно, сачувати приватност данас је, како у Србији, тако и у целом свету, постала права немогућа мисија.
Интернет, нарочито друштвене мреже, донели су нови начин живота. Али, уласком у овај виртуелни свет људи су целој планети на располагање ставили велики број личних података и фотографија, које могу и да се злоупотребе.
– Људи нису ни свесни да сваком активношћу на интернету остављају податке о себи, хтели то или не. Свако претраживање мреже, сајтова, остављање коментара или преписка већ довољно говори о вама, а додатно постављање и ажурирање података на друштвеним мрежама је посебна прича. Једноставно, ушли смо у еру такозваног Великог Брата, интернета – објашњава Милан Ковачевић, стручњак за информационе технологије и интернет-администратор.
И поред тога што информације које оставимо за собом на интернету остају трајно записане на разним серверима, корисници на друштвеним мрежама добровољно дају и своје најличније податке, иако често нису ни свесни за шта они могу да се искористе. Тако ће „Фејсбук“, чак и ако обришете профил, са партнерским сајтовима наставити да прати ваше активности на интернету!
Камере су посебан проблем. Грађани Србије свакодневно су у објективу најмање 200.000 камера (од тога око 100.000 у Београду), које су постављене на улицама, улазима, јавним здањима, па чак и на приватним кућама. Ниједна од њих, међутим, није прописно постављена, јер Србија нема закон који регулише област видео-надзора. У страху од криминалаца и вандала, заборавља се да „свевидеће око“, вирећи на улазе и просторије нарушава и приватност.
Прислушкивање највиших европских званичника било је највећа афера протеклих недеља на Старом континенту. У Србији не може ни да се претпостави колико има оних који некога прислушкују, али ни оних који су прислушкивани. Контроле у овој области скоро да нема, а опрема за прислушкивање и праћење може за мале паре да се купи на сваком кораку.
Ипак, док је Илија Чворовић у култном филмском остварењу „Балкански шпијун“ морао да подигне кредит да би кренуо у борбу против „народног непријатеља“, шпијунска опрема је данас јефтина и лако доступна на интернету.
Размере илегалног прислушкивања у Србији нехотице је открио Републички хидрометеоролошки завод (РХМЗ) истражујући у каквом су стању радарски системи за одбрану од града, а на 16 контролисаних објеката откривено је око 430 антенских и других комуникационих уређаја непознатих власника и нејасног порекла.
“ФЕЈСБУК“
Није мали број стручњака за информационе технологије који уопште немају дилеме о томе ко је и зашто покренуо „Фејсбук“.
– Још 1998. године се појавила вест да је у плану оснивање центра за прикупљање информација о људима у САД, што је убрзо неспретно заташкано. Целу причу око „Фејсбука“ тада су преузеле водеће тајне службе, са тимом од 150 врхунских ИТ стручњака, психолога и дизајнера – открива Ковачевић.
Да ли је приватност ствар прошлости? Одговор на ово питање можда се сам намеће после почетка пројекта „Гугл стрит вју“ („Гугл улични поглед“) у Србији. Многи су и ово протумачили као нарушавање приватности, а чак су се и у иностранству водиле велике полемике.
“УПАЛИ“ У 272.000 ТЕЛЕФОНСКИХ РАЗГОВОРА
По окончању поступка надзора над интернет-оператерима биће сачињен извештај који ће бити достављен надлежнима и стављен на располагање јавности, најављује Радољуб Шабић.
– На основу тога биће предложене мере за унапређивање заштите података грађана који користе интернет. Већ је предложен пакет мера за контролу области мобилне телефоније ради тајности комуникације, али је до сада мало тога остварено – истиче Шабић.
И шта је показао надзор који сте спровели над мобилним оператерима у Србији?
– Огроман раскорак између уставних гаранција о тајности комуникација и праксе. Тако су службе безбедности у само једној години и преко једног оператера 272.000 пута приступиле снимцима телефонских разговора. Укупан број таквих приступа базама преко свих оператера може само да се претпостави. Службе су уставну одредбу по којој се од неповредивости тајности комуникације може одступити само на основу одлуке суда, тумачиле тако да се она односи само на садржину разговора, дакле на класично прислушкивање, а не и на приступ задржаним подацима, односно листинзима. Такво схватање прогурано је чак и у неке законе, па су службе без налога суда приступале базама података оператера, који су „окретали главу“ и, изузев једног, нису чак ни бројали број тих приступа.
И у јавности се помиње податак да се у Србији прислушкује неколико стотина хиљада грађана?
– Медији су, нажалост, већину информација добијених из разних извора често погрешно интерпретирали. Због одсуства нужних механизама контроле, не може се говорити о потпуно прецизним информацијама. Често се не прави разлика између класичног прислушкивања и приступа такозваним задржаним подацима. Прво подразумева увид у садржину разговора, било директним слушањем, било снимањем и преслушавањем. Друго, не подразумева увид у садржину, али подразумева увид у све остало – у податке о томе ко је, с ким, одакле, када и колико дуго разговарао. Ове огромне цифре које су се појављивале у јавности односе се пре свега на приступ задржаним подацима.
(Вечерње новости)
