Pročitaj mi članak
У српској култури и традицији давање имена новорођенчету одувек је имало велики значај, јер име, према веровању, као лични знак човека одређује његово место у универзуму и друштву, одређујући му даљу судбину и живот.
Именом је дете стицало статус човека, а правила давања имена зависила су од традиције, тренутних трендова или посебних околности у којима се нашла породица.
Етнолог Народног музеја у Чачку Снежана Ашанин објаснила је да се увек водило рачуна да се неко име понавља у породици, а нарочито ако је неко имао добре особине, потомцима је давано његово име.
Поред тога, гледало се који светац се слави тога дана када је дете рођено или који је празник њему најближи, а уколико би се у некој породици деца умирала, “давана су необична имена, са заштитном функцијом, како би се одагнала нечиста сила која односи новорођенцад“, рекла је Ашанин.
Тако настадоше Вук, Вукан, Вукица и друга имена изведена од назива ове горске звери, а сматрало се да ће дете бити јако, здраво, снажно и гласовито, да ће се одупирати недаћама уколико би носило неко од благословених имена, каква су Гвозден и Живко.
Код словенских народа, па и у Срба, право име је скривано, није се јавно обелодањивало, јер се веровало да ће преко имена негативне и опаке силе, и зли људи путем чини моћи да науде његовом носиоцу, каже Ашанин.
Због тога је готово сваки човек имао друго, које се користило пред светом, а таквих случајева и даље има у неким сеоским срединама.
Поред заштитних постоје и зауставна имена, попут Станке, Стане, Станоја, Стојана, која су давана у случајевима када се рађало много, нарочито женске деце, што је у она тешка и оскудна времена било велико оптерећење за заједницу, како би то престало.
Трендови у именовању често су одређени и постојањем неке истакнуте историјске личности.
“После полетања прве жене у свемир, Валентине Терјешкове, деца су масовно називана по њој, док је име Тито било популарно међу несврстанима“, каже Ашанинова и додаје да је свако време имало своје особености када су у питању имена, будући да су нека популарнија од других.
У другој половини XX века, за време социјализма, код нас се водило рачуна да се дају међународна имена, јер се сматрало да су традиционална превазиђена и да их треба заобићи.
„Поједина међународна, хришћанска имена, каква су Стефан, Урош, Теодора, Ђорђе и данас се често дају, али се за њих може рећи и да су српска, јер су одувек заступљена код нас, и било је историјских личности које су се тако звале“, наводи даље Ашанинова.
Међутим, сада су стара српска имена поново заступљена, али се многа од њих, која сежзу у дубоку прошлост, све ређе чују и полако нестају, као на пример име Иконија, које је пореклом са Косова, а затим и Госпава.
Пре прихватања хришћанства, имена су код Срба махом означавала порекло неке породице, најчешће указивала на повезаност са шумом, гором, планином, а нека су и данас заступљена, нпр Горица.
Како истиче Ашанинова, из те старе културе најдуже се очувало име Вид, док су поједина, попут Перуна и Перуне одавно отишла у заборав.
„Сетимо се првих познатих српских владара на Балкану, Властимира, који се и данас може наћи, али не и имена појединих његових потомака, Мутимир, Стројимир, Гојник, док Часлав и данас живи међу Србима“, појашњава она.
Име је, према њеним речима, имало и значајну магијску функцију, некоме се могла нанети штета уз помоћ имена, а у неким крајевима људи су се приликом сусрета са зверима или привђењима штитили изговарањем имена умрлих рођака.
Према српским обичајима, претхришћанског порекла, име детету треба да да кум, који представља везу између кумчета и виших натприродних сила.
„Због тога кум има велики углед, на најважнијим догађајима је најистакнутији гост, и веома је присутан у животу детета и човека. Он је некада давао име, водећи рачуна о свим наведеним стварима, особинама детета и породице, али је то временом олабављено, па се данас родитељи углавном договоре са њим, али готово никада не дају име без разговора са кумом, како би званично и даље он давао име“, прича она.
Ашанинова истиче да су некада Срби одмах по рођењу детета одлазили у цркву по водицу, коју би свештеник освештао, очитао молитву за здравље и том приликом дете је добијало име “на водици“. Није било обавезујуће да се кум сложи са тим именом, оно се носило од родења до крштења, и веома се поштовало.
“За некрштену децу се веровало да су подложна утицају злих сила, да им душе лутају, па се тако сматрало да од душа те деце настају дрекавци. Именовањем дете се чистило од лоших утицаја, уводило у људску и хришћанску заједницу“, закључила је Ашанинова.
(Б92)
