Pročitaj mi članak
На главном београдском тргу све до 1901. стајала је кафана Дарданели, некадашња изба са фуруном насред сале, све док у њу нису почели да долазе глумци из Народног позоришта.
Они су, како сведочи комедиограф Бранислав Нушић, за собом повукли „сав остали свет који се радо хоће да види и састане са глумцима“, па је ова кафана почела полако да постаје „средиште духа, боема, веселога и ведрога Београда, састајалиште глумаца и књижевника. Све што је представљало Народно позориште тих година било је дарданелски гост“.
Од тог света одвајали су се само чувени прваци српске драме Милош Цветић и Марко Станишић.
„Цветић је најрадије ишао код Коларца, а Станишић, увек избријан, испеглан, бренован и напудрован, ретко је друговао са неотменим светом… Ту су глумци критиковали позоришне управе, критиковали комаде и сами себе; ту се ковали планови о летњим турнејама па ту боме, врло често, читали и роле пре пробе. Од књижевника ја сам запазио још Ђуру Јакшића код Дарданела. Иначе, Глишић би врло често прелазио из своје мале драматуршке ћелије, те пио кафу овде. Тако исто ту су стални гости били Брзак, Влада Јовановић, Сремац, Драгутин Илић, а Јанко и Војислав, као и доцније Митровић и Домановић, као да нису никад ни мицали одатле. Могао си их ту у свако доба дана и ноћи наћи. Крај књижевника и глумаца, код Дарданела је било збориште и свих осталих боема, каквих је био пун Београд тога доба. То су били ведри, весели и духовити људи, који су претпостављали друштво свакој другој дужности у животу. Нико од њих није био високи чиновник државни, велики представник чаршије. Били су то већином људи ‘понесени, па пуштени’, људи који су догурали до пола пута па их мрзело даље да се море, те угазили зарана у живот као практиканти разних надлештава или чланови певачких друштава или мали трговчићи, посредници или, најзад, људи који стално живе у очекивању нечег, тетурајући из дана у дан. Све су то иначе људи добра срца, дружељубиви, увек спремни за шалу и непоправиви љубитељи уметности и уметника. Тих људи било је увек пуно код Дарданела, и они су се са свима познавали, сваком прилазили, уз сваки сто седали и на све пристајали“.
Школа живота
Кафана Дарданели је била и врста народног универзитета за одгој омладине, сведочи Бранислав Нушић. Није било гимназисте старијега разреда који, и поред свих строгих наредаба школских власти, не би завирио мало у Дарданеле. Ту би те гимназисте, у каквоме скровитоме углу, наручиле себи чај с румом, уживали у томе да упале рум који би пливао по површини чаја и савијајући на колену цигарету, прождрљиво слушали духовите досетке и добацивања са других столова. Ту би се те гимназисте училе и да играју санса, и да таком ћушкају куглу од слонове кости на билијару. А када би се једног дана дочепали матурантске сведоџбе, онда би већ јавно и слободно трескали песницом о сто играјући санса, и не би се задржавали само на чају с румом, већ би се пред њима нашао и чокањчић меке ракије.
(Вести)
