Ранку Ингу (46) и Здравка Студића (50) из Сарајева, који већ годинама живе на Исланду, као гром из ведра неба погодио је анонимни телефонски позив у којем је непозната жена тврдила да је њихов син – који је наводно умро при рођењу – жив и да се налази у Швајцарској где је продат људима који тамо живе.

Судбински позив се десио у октобру 2009. године. Од тог тренутка се у животу Студића родила нова нада. Ових дана је швајцарски дневник „Блик“ објавио њихову потресну причу са циљем да се анимира тамошња јавност не би ли сазнали нешто више о сину који би данас требало да има 21 годину.

– Јако се тешко носим са овим, а поготову ових последњих дана. Уморна сам психички, јер стално пратим форуме, странице, све што се пише у медијима. Многи су се укључили, тако да верујем у људски род, верујем да ће неко или чак можда наш син да се јави ако негде нешто прочита – каже Ранка.

– Жена која ме је позвала рекла ми је дословце: „Јесте ли Ви Ранка Студић, избеглица из Сарајева, која се породила у Јагодини, 7. јула 1992. године у шест сати увече? Ваше дете је живо, његово име је Ратко и живи у Швајцарској, продат је добростојећој породици која га је усвојила.“

Непозната жена је одмах прекинула везу не рекавши ко је и без трага о позиву или могућности да нешто више сазнају.

– Ранка, која је све ове године веровала да је њено дете живо (мада јој је мало ко веровао) каже да никоме није помињала време које је далеке 1992. године видела на великом сату у сали где се порађала. „То је неко ко сигурно зна или је учествовао при мом породу. Њен глас је био уморан и звучао је болесно. Или је хтела да се ослободи гриже савести или јој се нешто десило у породици па је решила да растерети душу.“

Ранка, по струци геодет и њен супруг Здравко, по занимању шумарски инжењер живели су у Сарајеву када је почео рат у Босни и Херцеговини. Због одржавања трудноће она је лежала у болници, а када су почеле ратне страхоте склонила се код тетке у Јагодину.

Била је у шестом месецу трудноће и с обзиром на ризике одлази у тамошњу болницу. Тог дана, 7. јула, био је државни празник и мало болничког особља, али се одједном око ње сјатило четири – пет запослених, тако да се Ранка уплашила оног најгорег. Нељубазна сестра, која ју је ословљавала са „девојко из Сарајева“ узела јој је крв уз објашњење да треба да утврде крвну групу у случају да јој затреба трансфузија на порођају.

Кад се породила, чула је бебу да плаче, да „мијауче као маца“, како каже, и само је видела ногицу, пупчану врпцу, крв…

Хтела да види бебу

– Са десне стране ми је пришла медицинска сестра и рекла да се потпишем, а са леве су ми интравенозно дали ињекцију. Следећи пут кад сам се пробудила већ сам била у соби са осталим породиљама – каже Ранка, која сумња да су јој у болници подметнули да потпише документ којим се одриче новорођенчета.

Једне вечери је покушала да види бебу, али су је спречили, наставља причу Здравко, пошто је очито да је за Ранку свако подсећање на те дане веома болно.

– Чула је гласове и како је неко рекао „Јао, пронашла га је!“ и одмах су јој пришли с леђа и дали ињекцију за спавање. У болници је провела три дана, није могла очи да отвори, а за то време су јој испумпавали млеко. Зашто би то радили ако нису давали беби? Она је вероватно њима била потребна док неко не дође по дете – сматра Ранкин супруг.

Ранкина мајка и мали брат су дошли после неколико дана по њу и на мајчино инсистирање су је пустили, јер би иначе искрварила у болници.

– У Босну се вратила потпуно исцрпљена, имала је испод два милиона црвених крвних зрнаца – описује Здравко, који је Ранку одмах пребацио на Соколац где је урађена ревизија. Доктор Седлар, који је водио њену трудноћу од почетка, рекао је кад је видео отпусну листу из јагодинске болнице „да је то глупост и да тај папир могу да баце, да је трудноћа била нормална“ – испричао је Здравко.

-Шта смо могли да урадимо кад је ратно стање, када немате новца, немате никог ко ће да вам верује, када сте несретна избеглица – сећају се Студићи, који се надају да ће једног дана ипак наћи свог сина Ратка.

Истину тешко доказати у Србији

За разлику од своје супруге, Здравко Студић не гаји превише наде јер зна како су деца нестајала у то време и да је постојала афера са „беби-мафијом“.

– Не желимо никога да прозивамо, ни државу ни лекаре (гинеколог који је породио Ранку умро је пре неколико година), али доказати истину у Србији је врло тешко, поготово за обичан свет и нарочито после толико година. Сви ми волимо Србију, али знамо како је тешко доказати и неке чињенице, а камоли нешто овако – каже Здравко.

Ранка такође не види сврху да нешто покушавају у Србији јер, како каже, зна да неће наћи ништа, пошто ни жене које су слично доживеле и удружења у земљи нису могли ништа да ураде.

– С обзиром на сва тумбања у мом животу не желим да се замарам папирологијом и да себе и супруга доводим у ситуацију да се плашим да одем негде због тако опасних ствари. Једноставно тражим свог сина и не кривим никога. Била сам у погрешно време на погрешном месту, не само ја него три,четири хиљаде мајки, држављанки Србије, које траже своју децу – поручила је Ранка Студић.

Апел

У интервјуу за швајцарски „Блик“ Здравко Студић је рекао: „Верујем да су нашег сина узели Срби који живе у Швајцарској, јер је име Ратко, које је непозната жена навела, типично српско. „Блик“ наводи да овај пар више од свега жели да сазна нешто о судбини свог сина, како живи и како му иде, и позвао је Швајцарце да се јаве и помогну породици Студић. На Фејсбуку је такође отворен профил Твоје дете је живо за све који нешто знају о Ратку.

 

(Вести онлајн)

Ознаке: Здравко Студић, нестало дете, продаја, Ранка Инга, швајцарска