Pročitaj mi članak
(Фонд стратешке културе)
Крајем априла, на суђењу бившем Председнику Републике Српске Радовану Караџићу у МТБЈ, у својству сведока одбране сведочио је Јасуши Акаши, Специјални изасланик Генералног секретара УН за бившу Југославију.[1]
Јасуши Акаши је дуго одбијао да буде добровољни сведок у одбрани Радована Караџића. Бивши Председник Републике Српске је чак сачинио захтев за принудно привођење Акашија у судницу. Потом се јапански дипломата сагласио да дође добровољно, али је затражио – овај пут од суда – да његово сведочење протекне у затвореном режиму. Суд је одбацио овај захтев Ј. Акашија, између осталог и на основу тога да је “установљена пракса трибунала да се затворена сведочења одржавају само у случају ако постоји претња за безбедност живота сведока”.[2]То је очигледна лаж. Сви се сећамо сведочења америчког генерала Веслија Кларка, које је одржано на потпуно затвореном заседању, а стенограми су прошли кроз претходну редакцију представника Стејт Департмента САД. Није било никакве опасности по живот Веслија Кларка. Но, Кларк је био сведок оптужбе и због тога су му дозволили све што је он (тачније влада САД) затражио од трибунала. Јасушију Акашију нису дали да сведочи у затвореном режиму управо само због тога што је он био сведок одбране. Формално, Ј. Акаши се позивао на своје “негативно искуство са медијима” који су често извртали његове истинске намере и дејства”. народним језиком речено, Ј. Акаши се плашио да га “међународна” средства јавног информисања не оптуже за “пружање помоћи ратном злочинцу”. Да је управо то у питању, показује и реакција Ј. Акашија на једно од питања Радована Караџића:
Радован Караџић: Господине Амбасадоре, да ли се Ви сећате нашег сусрета и какво је било Ваше мишљење о њему, какви су били моји ставови према мировним преговорима?
Јасуши Акаши: Наши сусрети, па тако и наш први сусрет, били су веома корисни, како би се схватила Ваша забринутост, а такође и Ваша оцена ситуације и са проблемима са којима се ваша страна суочавала. Ја сам био задовољан нашим сусретима, премда је јасно да нисам био сагласан са свим тим што сте Ви и Ваши сарадници говорили, господине Председниче.
Као што видимо Ј. Акаши није одговорио на директно питање Р. Караџића. И јасно је због чега. Јер се од њега тражило да потврди да се Радован Караџић залагао за мирно регулисање сукоба и за вођење преговора.
А ево како је Ј. Акаши други пут изврдао директан одговор:
Радован Караџић: Господине Амбасадоре, да ли се Ви сећате каква је била моја позиција на тим преговорима, између осталог по питању ротације војске у Сребреници?
Јасуши Акаши: Да. Демилитаризација заштићених зона, укључујући и Сребреницу, било је једно од важних питања којима смо се тада бавили.
Јасуши Акаши избегава одговор који би на директан начин оправдао Радована Караџића. У “међународним медијима” он је доста често оптуживан за подршку Србима, иако у ствари потпуно неоправдано.[3]
Да видимо на крају, о чему је говорио Ј. Акаши пред МТБЈ? Као прво, он је сведочио да је сама мисија УН у Босни и Херцеговини била MissionImpossible.И заиста, пред мисијом је био постављен задатак очувања мира… за време рата! Наравно, оваква очигледна нелогичност доводи до питања о реалним циљевима те мисије (Узгред, на процесу је већ изнето доста доказа чиме су се заиста бавили западни представници у саставу мисије, укључујући и илегалну доставу оружја босанским Хрватима и Муслиманима, шта су они добили од тога итд. – али то је тема за другу дискусију).
Ј. Акаши је такође говорио и о томе да владе БиХ и САД нису желеле дугорочан прекид ватре. На жалост, Р. Караџић није развио ту тему, но сама чињеница давања таквог сведочења има велики значај. Ј. Акаши је такође говорио и о негативном односу босанске владе (за разлику од српске) према Споразуму који је потписан под покровитељством Џ. Картера.
Ј. Акаши је говорио о томе да је без обзира на званични ембарго на увоз оружја, дошло до радикалне промене у односу снага међу зараћеним странама. Узгред, у својој познатој књизи “У долини између рата и мира” Ј. Акаши је написао да је “драматична промена снага (на босанском фронту) у корист Хрвата и Муслимана наспрам Срба, постала могућа захваљујући војној помоћи САД, Немачке и исламских земаља”.[4]За време сведочења на процесу против Р. Караџића, Акаши је потврдио те своје наводе.
Ј. Акаши је сведочио да је приликом сусрета са Р. Караџићем од њега добио сагласност за делатност УН на српским позицијама, у том смислу и хуманитарну, а такође и за размештање холандског батаљона у Сребреници и Жепи. Та питања су представљала једну од главних препрека у извршавању мисије УН и она су била решена управо захваљујући позитивном одговору Р. Караџића. Акаши је био принуђен да призна да за разлику од Срба (Р. Караџић), Муслимани и Хрвати нису желели наставак Женевских преговора за бившу Југославију.
Важно сведочанство Акашија представљала је његова прича о гађању пијаце Маркале у фебруару 1944. године. По наређењу Акашија формирана је комисија за истрагу овог гранатирања. Сведок је изјавио да је за тачно одређивање места гранатирања било веома много препрека и комисија је дошла до закључка да је гранатирање могло да стигне и са српских и са муслиманских позиција. Овакав закључак је био могућ захваљујући “мудром” приступу приликом састављања комисије. По речима Акашија, он је у састав истражне комисије укључио и два представника земаља “исувише блиских са босанском владом” и два представника земаља блиских Србији. Ипак, за председника комисије постављен је “неутралан” и “независан” представник Канаде. Из ког разлога је Канада названа неутралном, познато је само драгом Богу и самом Акашију, но, последњи је заборавио да објасни ту своју оцену. Као што није објаснио и због чега други представници нису били “независни”. Да ли се сме заборавити да је Канада члан НАТО пакта који је ратовао на страни муслимана. То је важно и за оцену овог истраживања, у коме су промуслиманске снаге биле у већини. У овом случају нам је ипак потребан други закључак: закључак Акашијеве истражне комисије је значио да су гранате могле бити упућене са обе стране. Међутим, чак ни тако штур и потпуно необјективан закључак није представљао доказ који би се озбиљно разматрао пред МТБЈ.
У целини, сведочење бившег Специјалног изасланика генералног секретара УН Јасушија Акашија, представља важан допринос за утврђивање историјске истине о догађајима у време оружаног конфликта у Босни и Херцеговини. Чак и покушаји Акашија да избегне директан одговор на питање каква је била реална улога српског руководства, сами по себи говоре о много чему.
[1] Ј.Акаши рођен је 1931 године у Јапану. Током 1954 године дипломирао је на Универзитету у Токију, затим – фулбрајтов стипендист на универзитету Вирџинија (САД) и Флечеровске школе за дипломатију (САД). У периоду 1974 – 1979 год. – сарадник мисије Јапана у УН. Заменик Генералног секретар УН по друштвеној информацији, затим – по питањима разоружања. Током 1992 године – специјални представник Генералног секретара УН у Камбоџи. Током 1993-1995 године – Специјални изасланик Генералног секретара УН за бившу Југославију.
[2] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Trial Chamber Decision on Request for Closed Session for Yasushi Akashi. 17 April 2013.
[3] За време сведочења Акашија, Радован Караџић је веома јасно формулисао улогу бившег специјалног изасланика за бившу Југославију: «Ми смо у великом степену ценили Ваш приступ, иако се он и није огледао у томе, да је био олакшавајући за Србе. Напротив, сматрали сте нас јачом страном, Ви сте били према нама више жестоки, него према другим странама у конфликту». (Види стенограм заседања суда по делу Р.Караџића од 24 априла 2013 г. Страница 5706). Интересантно је приметити да је самољубиви Акаши доживео речи Р.Караџића као комплимент: «Благодарим Вам на признању моје независности, премда то у оном времену није било једноставно».
[4] Yasushi Akashi. In The Valley Between War And Peace: Personalities I Met. European Center for Peace and Development, 2012. Рецензию на книгу см.: http://www.japantimes.co.jp/culture/2012/09/09/books/insights-by-a-veteran-diplomat/#.UY5Es6L3Otk.
