Pročitaj mi članak
После четири деценије безуспешних преговора с власницима Вишеград креће у експропријацију куће. Андрић: То је једино добро које сам од неког наследио у животу.
Својеручно писаним документом о преносу власништва, 17. новембра 1952. године, Иво Андрић је кућу свог детињства даровао срезу вишеградском, са изричитим захтевом да се у њој оснује Дом културе. Градским оцима требало је месец дана да изневере завештање великог писца, грађевину на левој обали Дрине продали су железничару Мухамеду Плоскићу за симболичних 180.000 динара, а пре неколико дана, после четири деценије безуспешних преговора са наследницима овдашњег машиновође, општина је донела одлуку о експропријацији културног добра.
На иницијативу Феријалног савеза Републике Српске, 7. фебруара 2013. одборници Скупштине Вишеград једногласно су одлучили да се приступи процедури експропријације. Пре коначног решења, власт ће још једном обавити разговор са Плоскићевим наследницима. Ако власници који живе у Шведској, по ко зна који пут, за последње четири деценије одбију да по разумним условима продају кућу, од Владе РС биће затражено да Андрићеву заоставштину прогласи – националним добром.
Стиде што су је продали Суочена с немаштином после смрти мужа Антуна, Катарина Андрић је свог двогодишњег сина јединца дала родбини у Вишеград. Кућа у којој је одрастао и варош око ћуприје касније ће обележити Андрићево дело више него било које друго место.
Писац је последњи пут у Вишеграду, “на почетку свих стаза и путева”, био 18. октобра 1972, свратио је мимо протокола до куће, али унутра није улазио. Дуго је из дворишта посматрао Дрину и ћуприју Мехмед-паше Соколовића. – Знам зашто они у програму нису предвидели обилазак моје куће. Стиде се што су је продали! – рекао је Андрић у перо Љубе Јандрића.
У преговорима са наследницима Џемилом Карчић (девојачко Плоскић), њеном сестром Јасном и братом Џемалом, који одавно живе у Шведској, стизали су различити гласови: да кућу неће продати док су живи, као и опречни – да траже превелику надокнаду… Општина је наследницима неколико пута нудила цену далеко већу од тржишне, а када је одбијена, Андрићева заоставштина или аманет, свеједно, постала је међународно питање – мисија ОХР у РС тада није дозволила експропријацију.
Увидом у земљишне књиге, види се да је Андрић учинио све што је могао да се завештање испуни. Котарском суду у Вишеграду 1. априла 1926. доставио је својеручно писану молбу, да се имање и кућа, са његове тетке и помајке Ане Андрић Матковшчик, преведе на њега. Девет година пре него што ће добити Нобелову награду, 17. новембра 1952. Андрић потписује пуномоћје Рамизу Твртковићу, да изврши пренос власништва над кућом и парцелом од 964 квадратна метра, на Одбор за изградњу Дома културе.
У овом документу писац јасно изражава своју вољу, “да је кућу даровао ради изградње Дома културе”. Већ 18. децембра, Народни одбор среза вишеградског имање и кућу за симболичних 180.000 динара продаје Плоскићу, решавајући тако социјално питање петочлане породице вишеградског машиновође. Од 1974. када је на кући постављена спомен-плоча великану, трају и безуспешни преговори са Плоскићевим наследницима о откупу куће.
Када се прође поред чувене ћуприје поред Лотикине, а затим и Чађаве кафане, пут завија лево преко доњег моста, све до Малухиног поља, до Улице Иве Андрића и броја 10. Иза црвене металне капије, стоји каменом зидана лепа приземна кућа чија спољашњост није значајније мењана.
Унутра су мењани подови и врата, ролетне су навучене, четири окна гледају на улицу, а са прозора на доњој страни куће поглед је некада пуцао ка ћуприји удаљеној стотинак метара. Двориште тетке и помајке Иве Андрића, Ане Матковшчик, некада је било најлепше у Вишеграду, дивили су се пролазници брижљиво негованом воћњаку и башти пуној ружа. Сада је видик на ћуприју заклоњен недовршеном шупом. Кућа нашег добитника Нобелове награде одавно је празна.
– Пошто тетка и тетак нису имали деце, одлучили су да ме посине… Оставили су ми у наследство кућу у Вишеграду, и то је, верујте, једино добро које сам ја од некога наследио у току свог дугог живота – забележио је Андрић.
Андрић је поочиму Ивану и Ани Матковшчик, на гробљу у Вишеграду подигао споменике у заједничкој гробници. Пишчево пуно крштено име Иван може се прочитати само испод топлог епитафа вољенима и на корицама првог издања приповетке “Пут Алије Ђерзелеза”.
(Новости)
