Прочитај ми чланакНоћ у којој сам силована почела је изласком на опроштајну прославу. Била сам пред великом животном променом: пресељењем из Београда у Италију, у Милано.
Дошла сам до преломне тачке у животу: имала сам 23 године и још сам се тражила у послу, а онда сам осетила да је време да се бацим на своје праве страсти: уметност и дизајн, пише цосмополитан.рс
Иницијално сам пошла у Милано да бих се бавила манекенством, али онда сам се уписала на графички дизајн, неко време радила и у бутику и у ресторанима. Желела сам да реорганизујем живот, да започнем нешто боље, да окренем нови лист…
Неколико дана пре планираног одласка из Београда, петоро најближих пријатеља извело ме је на фину вечеру у ресторан у коме сам раније радила као конобарица. Провели смо дивно, опуштено вече. Током та три сата попила сам два-три мартинија уз сјајну и више него обилну вечеру. Уживали смо у јелима и необавезном разговору. На крају, око 11.30 часова, одлучили смо да одемо у један клуб. Нисам се осећала припито. Умем да се контролишем и прекинем са пићем ако осетим да ме хвата, а и веома сам висока и прилично атлетске грађе, па ме и не хвата тако лако. У клубу сам частила пријатеље туром пива, и сама попила неколико гутљаја, а затим отишла да играм са својим најбољим другом Вуком. После једно пола сата плеса упутили смо се натраг до шанка. На путу до шанка пришла су ми два момка и започела конверзацију, а један од њих је понудио да ме части пићем.
Данило и Горан су деловали савршено нормално, а ја сам једна пријатељски настројена особа – просто немам обичај да нељубазно откачињем људе. Зато сам рекла „Важи“, Данило је отишао до шанка и вратио се са три пића: била су то жестока пића, али велика, у овећим кристалним чашама. Попила сам своје, а Горан је рекао да, пошто вози, он не би смео више да пије, па је Данило инсистирао да ја попијем и његово пиће. Рекла сам „То ми је превише, заиста нећу још једно“, али без обзира на то он ми је додао чашу, уз речи „Ма хајде, није то тако пуно“. Попила сам око пола те друге чаше. Сада ми је јасно да мора да је у једном или у оба пића била растворена дрога.
Враћајући се ка плесном подијуму поново смо срели мог пријатеља Вука. Тог момента и три-четири секунде секвенце негде у зору све је оно чега сам се сећала до сутрадан у подне, када сам се пробудила у непознатом кревету, поред баре сопственог садржаја из желуца.
„Где се налазим?“
Са мном је био тип по „имену“ Горан. Били смо у некој рупи од стана у непознатој улици – личило ми је на део око клуба где смо синоћ изашли, али нисам била сигурна. Најгоре је било што је једино чега сам се сећала било неколико секунди, негде око 5 ујутру, секса са Гораном, док је Данило покушавао да се придружи (ја сам га одгурнула).
А ипак, веровали или не, нисам заиста схватала да сам била силована. Све чега сам испрва била свесна, одмах пошто сам отворила очи око поднева, јесте да се никада у животу нисам осећала тако физички лоше. Није то био мамурлук нити ишта слично – било ми је далеко, далеко горе. Такође сам знала да нисам попила довољно алкохола да бих се због тога осећала тако ужасно.
Исповраћани садржај био је бун нечега флуоресцентно наранџастог – као да је неко исцедио дебели шљаштећи маркер по свему томе. Нисам била у стању да устанем а да ме не ухвати стравична вртоглавица и буквално не почнем да се сударам са зидовима. Пред очима ми је треперило, час мрак, час заслепљујуће светло, због чега сам морала да жмурим. Онда сам почела да се тресем, а зуби су ми цвокотали: дрхтала сам као да ме жестоко тресе грип. Уста су ми била страшно сува, али нисам успевала ништа да попијем. Чим бих попила мало воде, почињала сам да повраћам и то по 45 минута, као када имате тровање храном.
Чим сам била у стању да проговорим, упитала сам Горана ко је он и где се налазимо (у том тренутку заиста још нисам могла да се сетим његовог имена). Он се понашао савршено нормално, као да се није десило баш ништа необично. Одговорио је да смо се заједно довезли и рекао ми име дела града где смо се налазили, које сам истог трена заборавила.
У том моменту била сам толико збуњена и било ми је тако непријатно – стално сам мислила: „Како сам могла да допустим да се то деси? Како сам могла да завршим у туђем стану са два мушкарца која чак и не познајем?“ Пало ми је на памет да сам можда била дрогирана, али када сам рекла Горану: „Мислим да ми је синоћ дата дрога која изазива амнезију. Ничега се не сећам.“ Одговорио ми је нешто у стилу: „Стварно? Можда си само превише попила.“
Касније сам, од терапеута специјализованих за помоћ жртвама силовања, сазнала да је таква реакција врло честа у тим ситуацијама. Када се користи та врста дроге, жртва нема појма шта се десило. А пошто силовања после потурања дроге у пиће често нису физички насилна, жена обично мисли да се просто сама довела у непријатну ситуацију.
Пошто се ничега од тренутка убрзо пошто је Данило донео пића нисам сећала, морала сам накнадно кроз разговор са пријатељима да реконструишем шта се десило те вечери. Изгледа да сам плесала са том двојицом момака барем два сата и деловала нормално. Вук ми је рекао да сам му у једном тренутку пришла и рекла „Желим да идем одавде“, али када се вратио са капутима нашао ме је како се љубим са једним од њих. Изнервирао се и одјурио до остатка друштва, које се налазило у супротном ћошку дискотеке. Потом се Вук поново вратио по мене, тражио ме је, али дечко из обезбеђења на улазу му је рекао да сам управо отишла са оном двојицом, што апсолутно не личи на мене. Никада нисам тек тако нестала и отишла са неким кога сам тек упознала!
Не бих ни знала да је дошло до секса да се нисам сетила тих неколико секунди: седим на Горану, док ми Данило прилази са пенисом у ерекцији и покушава да ми га стави у уста. У једном тренутку ми је блеснуло то сећање пред очима и бесно сам скочила и викнула „Хеј, шта радите бре?“, а потом пала у ћошак кревета и опет се онесвестила.
Не могу да објасним како ми дан пошто се то десило није било савршено јасно да је у питању силовање. Делом можда зато што сам се осећала тако стравично лоше и болесно да сам једва успевала да мислим. Било ми је драго што сам уопште жива. Коначно сам се касно поподне осетила довољно добро да одем и желела сам да дођем кући и не мислим више о томе. Горан ме је одвезао, ту негде до мог стана. Била сам исувише ошамућена да бих успела да приметим кроз које улице смо пролазили.
Тек сам сутрадан – после 12 сати сна – док сам се паковала, одједном застала и све ми се тотално разбистрило:
„Тако нешто ми се никада није десило. То је било силовање.“ Назвала сам сестру и она ми је рекла да из истих стопа идем у полицију.
Отишла сам хипнотисано у полицијску станицу иза ћошка и све даље се одвијало врло брзо: одвезли су ме у болницу, прегледали, фотографисали, дали ми лекове против свих врста полно преносивих болести, разговарала сам и са социјалним радником и адвокатом задуженом за помоћ пацијентима. Али, за неколико дана сазнала сам да је вероватноћа да ћу икада наћи ту двојицу која су ме силовала изузетно мала… Као и могућност да ћу у случају да их нађем имати довољно доказа да их пошаљем у затвор.
Не само да трагови дроге, која год да ми је дата, више нису постојали у мом организму, већ нисам ни знала где су ме одвели. Све што сам знала била су њихова имена која су, наравно, можда лажна. Осим недостатка физичких доказа ту је била и чињеница да сам тамо остала цео дан (пошто ми је било ужасно лоше!), што би на суду такође говорило против мене.
Провела сам неко време са полицијским инспекторима покушавајући да откријем где су ме одвели – чак смо се возили по граду не бих ли нешто препознала – и отишли смо до клуба да тражимо видео снимке сигурносних камера од те вечери (нису их имали). Све је почело да ми делује узалудно. Сада разумем колико је то често случај и зашто многе жене никада чак и не пријаве силовање.
Полицајац ми је рекао: „Можете да идете у клуб и чекате да видите да ли ће се ти момци можда појавити.“ Али схватила сам да бих тиме уништила свој живот. И поред свести да би могли то да понове са још неком девојком, осећала сам се страшно исцрпљено и нисам могла да наставим тиме да се бавим. Само сам желела да идем кући, да наставим са својим животом, и то сам и урадила. Али, требало ми је много времена да победим мисли које су ме прогањале – „Не могу да верујем да сам допустила да ми се то деси“ – и почнем да мислим „Не могу да верујем да ми се то десило“. После сам осећала бес што сам допустила да ме обузме такво самооптуживање и што сам тако лако окривила себе саму… Али и то је такође често у оваквим случајевима.
Сада, годину дана касније, све то ми делује веома, веома далеко. Данас радим у сфери моде и уметности и добро ми иде. Цело искуство од те ноћи и даље ми је врло збуњујуће и мислим да га никада нећу заиста схватити. Али, утешно је знати да је ум у стању да победи и исцели такве трауме.
