Прочитај ми чланак
Нема Бога, нема бесмртности, нема ђавола, али има проклетих природних закона, има свирепих страдања, има језивих ужаса. Шта да ради са њима бедан евклидовски ум људски? Не постоји Бог, али постоји бол, постоји болно, несрећно, исмејано биће што се човек зове, биће обдарено атомски малим умом. Сва се природа његовог ума исцрпљује сазнањем да је овај свет неиздржљива бесмислица, која на апсурдима почива.
Човеку као да је намерно дат ум који не може ни свет да прими, ни Бога да схвати. Он не налази у себи силе које би га прилагодила оваквом свету и помирила са Богом над оваквим светом. У њему тако мајушном и слабачком само је нешто бескрајно и безмерно. То је: страдање од људождерског чудовишта што се свет зове. његова је дилема очигледна и кобна: он или мора победити свет или бити побеђен од света, трећега нема.
Аветињска ужасност овако створеног света доводи јадан ум људски до очајања, које поступно прелази у лудило. Човек се мора или потпуно изменити физички и духовно, или примити свет овакав какав је. А све дотле, његова је судбина тужна и трагична: непрестано подносити неподношљиву тиранију свемоћног чудовишта и свесно робовати одвратном насилнику. Да би овладао физисом света, човек мора изменити свој сопствени физис. А да би овладао идејом и планом света, човек мора изменити свој евклидосвски ум.
Овакав какав је, човек је роб бесмислене трагике и дрске комике. Неки ћудљиви ужас мрви све што је људско. И кукавни човек има толико сазнања да се у овом свету непрекидно осећа као беспомоћни човекороб. Али, у таквом случају, сазнање је најпроклетији дар. Јер нашто ми сазнање које се састоји у томе да ме учини свесним кобне чињенице, чињенице: да сам роб некаквог одвратног, али свемоћног, чудовишта? Да би се спасао гнусног ропства, човек мора или престати да буде човекороб и да постане човекобог, или — другог излаза нема.
Између човекороба и човекобога постоји огромно растојање.
Да би постао човекобог, јадни човекороб мора најпре де идеа и де фацто да уништи све друге богове. Но не само то. Он мора да обоготвори себе, да би собом заменио све богове и њихове законе. Само на гробљу свих претходних богова човек може да прогласи себе човекобогом. У новом пантеону човек има да буде једино божанство, једини идол, коме ће се сва твар клањати и њему јединоме служити.
Људски ум не може другачије да мисли него: ако Бог постоји, мора бити Апсолут. Али и када човек жели да постане бог, он уствари жели да постане други Апсолут. Два Апсолута не могу да опстану један поред другог у овом свету, јер се медјусобно искључују. Да би постао апсолутни господар овога света, човекобог мора да уништи сваки други Апсолут. Пошто је Бог, ако постоји, једини Апсолут, то је главна дужност човекобога да уништи Бога и да идеју о Богу искорени у људској души. Са уништењем идеје о Богу уједно се уништава и идеја о бесмртности човечије душе. Пред кандидатом за човекобога стоји двоструки задатак: уништење идеје о Богу и бесмртности, и управљање светом по својој самодржавној вољи и свемоћи.
ИВАН КАРАМАЗОВ
По моме схватању, резонује Иван Карамазов, нема шта да се руши, треба само уништити у човечанству идеју о Богу, ето с чим треба почети! Чим се цело човечанство одрече Бога, (а ја верујем да ће се тај период, паралела геолошким периодима, испунити), онда ће сами од себе, без људождерства, пасти и сви пређашњи погледи на свет, и, што је главно, сав пређашњи морал, и настаће све ново. Људи ће се удружити да узму од живота све што им он може дати, али неизоставно за срећу и за радост једино у овом овдашњем свету. Човек ће се увеличати духом божанске, титанске гордости, и појавиће се као човекобог.
Сваког часа безгранично побеђујући природу својом вољом и науком, човек ће самим тим сваког тренутка осећати уживање толико високо, да ће му оно заменити све пређашње наде на уживања небеска. Сваки ће дознати да је он цео смртан, без васкрсења, и примиће смрт гордо и спокојно, као бог. Он ће из саме гордости појмити да не треба да ропће на то што је живот тренутак, и заволеће брата свога без икакве награде. љубав ће задовољавати само тренутак живота, али баш та свесност о тренутности њеној појачаће њен огањ за онолико колико се пре расипао и топио у надама на љубав с ону страну гроба и бесконачну.
У човековој гордости има неке тамне бесконачности. Понесен њоме, човек сматра да све може, јер контрола савести престаје чим боговање гордости настане. На недоличан начин гордост потисне из душе човечије сва здравија мерила истине и наметне себе за врховно мерило. Иванова философија човекобоштва претстављала би само теориску вредност, ако човек и човечанство не располажу стваралачком силом, која је у стању да основну замисао ове философије оствари. Али, ако човек и човечанство располажу ин нуце том силом, питање је, да ли може икада наступити период, у коме ће идеја човекобоштва овладати целим човечанством и оваплотити се у њему потпуно и апсолутно.
Може ли човек, може ли човечанство икада успети да у својој души потпуно уништи идеју о Богу? Може ли икада настати такав период?
Ако настане, онда је све решено, мисли Иван, и човечанство ће коначно удесити свој живот. Али пошто се то, због укорењене глупости човечанске, јамачно још ни за хиљаду година неће удесити, то је свакоме ономе који већ сад сазнаје истину, дозвољено да свој живот удеси потпуно онако како се њему свиђа, на новим начелима. У том смислу њему је >>све дозвољено<<. Па не само то: ако тај период и никад не настане, то, пошто Бога и бесмртности нема, новом је човеку слободно да постане човекобог, макар један у целом свету, а тада, наравно, у новом чину, он ће лака срца прескочити сваку ранију моралну преграду пређашњег роба – човека, ако затреба.
За Бога закон не постоји! Где стане Бог — тамо је већ место Божје! Где станем ја — ту ће одмах бити прво место. . . >>све је дозвољено<<, и свршена ствар!
Атеизам се неминовно извија у анархизам. Мортализам је близанац атеизма. Без-божје је по самој својој природи без-закоње.
Иван је несумњиво у праву када по свим логичким законима анархизам изводи из атеизма и мортализма. Али анархизам је само један вид аморализма. Иван захвата у свету човечанских вредности дубље и шире. његова смела мисао виртуозно анализира атеизам и мортализам и очигледно показује да је аморализам њихово рођено чедо. Ако нема Бога и бесмртности, онда нема ни добра ни зла.
Човек је врховна вредност и једини творац свих закона и мерила. Уништи ли се у човечанству вера у Бога и бесмртност душе, човек ће се обрести с оне стране добра и зла, и за њега ништа неће бити неморално. Шта више, њему ће бити све дозвољено, па и људождерство. Али, Иван је човек који воли завршене и довршене мисли. И у овом случају он своју мисао доводи до краја. Он тврди: за сваког човека, који не верује ни у Бога ни у своју бесмртност, мора се морални природни закон одмах изменити у потпуну противност пређашњем религиозном закону; и таквоме човеку, не само да се мора дозволити себичност која иде до злочина, него се она чак мора признати као неопходан, најплеменитији и најблагороднији излаз из његовог положаја. >>Злочин не само да се мора дозволити, него се чак мора признати као најнеопходнији и најпаметнији излаз из положаја свакога безбожника<<.
Човекобогу и кандидату за човекобога >>све је дозвољено<<. Али, против таквог схватања протестује људска савест.
>>Савест! Шта је савест? Пита Иван. Ја је сам правим. Што се ја мучим? Из навике. По општој човечанској навици, за седам хиљада година. Па кад је тако — одвикнимо се од савести и бићемо богови! <<
(Башта Балкана)
