Pročitaj mi članakOd 2.800 stanovnika koliko je Dušanovac kod Negotina brojao daleke 1972. godine, ovo dijasporsko selo danas ima tek oko 600 kuća u kojima mahom žive starci. Srednja generacija i omladina su mahom po zemljama zapadne Evrope i dolaze tek za letnje ferije, pa se brzo i vraćaju.
В. Секулић
Иако једно од најбогатијих дијаспорских места у Србији зими изгледа аветињски празно, прочуло се по једном од најактивнијих пензионерских клубова у Србији чији су чланови наши људи који су читав радни век радили у иностранству.
И не само то. Њих око стотинак је одлучило да покаже свету како и треће доба зна да буде и лепо и забавно. Не само што се редовно друже, организују излете, разна такмичења, већ сваке године заједно иду на море!
Слога изградила цркву
Деогаревић с поносом истиче и да је Душановац једно од ретких сложних села која су самодоприносом обновили стару, а затим и изградили нову цркву Успења Пресвете Богородице, а ускоро би поред требало да нигде и Светосавски дом.
– Миле Јордачијевић из Француске је сам дао новац за нови звоник, а затим је свака од породица у Душановцу финансирала сликање по најмање једне иконе.
– Нажалост, ове године се иде у Грчку без мене јер ћу морати у то време да будем у Француској, али прошле године смо на море кренули са три аутобуса пошто су нам се придружили и пензионери из околних села. Било је феноменално – прича 68-годишњи Коста Деогаревић, председник Пензионерског клуба Душановац.
Деогаревић је од 2005. званично у пензији, а убрзо је стао на чело овог клуба и направио чудо. Сређене су просторије, зидови украшени увеличаним фотографијама са најлепших дружења, а мало-мало организује неку забаву на којој се окупи и по 300 људи.
– За годишњицу оснивања нашег Клуба већ традиционално правимо славље на коме се тражи место више, јер смо већ навикли читав крај на лепо дружење – прича наш саговорник.
Репортери „Вести“ обишли су овај клуб пре неколико недеља, у време „летње паузе“, која траје од 1. априла до 1. октобра.
– Долазе нам деца и унуци и онда свако од нас има неке своје активности, па је тешко окупити се. „Наше време“ дође онда када се и последњи дијаспорац врати у Европу – вели Коста.
У клубу је активно око 100 чланова, углавном друга генерација оних који су бољи живот успели да пронађу у иностранству. И док њихови синови и унуци ретко размишљају о повратку, њих је срце све ове године вукло у завичај.
– Последњих година је нажалост и све више пензионера који се не одлучују на повратак. Тамо су им и деца и унуци, а овде би били махом сами. Међутим, кроз наше активности покушавамо да им пошаљемо поруку да је с одласком у пензију свако од нас заслужио да ужива у оним ситним радостима којих смо се због посла стално одрицали – каже Деогаревић.
Наводи да се најмање једном месечно организују дводневни излети у неки део Србије.
– Неки пут организујемо турнире у картама, а некад се окупимо само да бисмо испекли палачинке и уживали – истиче председник клуба.
Чланови су махом друга генерација људи који су из Душановца почетком седамдесетих кренули у свет.
Сакупља пића
Хоби Косте Деогаревића је сакупљање луксузних алкохолних пића. Има импресивну колекцију од чак 500 различитих врсти пића:
– Када се прочуло за мој хоби, пријатељи су почели да ми доносе пиће уколико би посетили неку егзотичну земљу. У колекцији имам и боцу пића са Гвинеје које се прави од плаве агаве – биљке од које се спрема и текила. За једну флашу вискија сам својевремено потрошио пола плате. Када је жена то сазнала згрануто ме је питала да ли сам нормалан. Одговорио сам јој да ће то пити пиће за неку „специјалну згоду“. Шта ће лепша прилика неко када ми се родио син.
– Били смо ношени ентузијазмом да ћемо доживети „боље сутра“, а затим се вратити кући. Када смо одлазили у Европу довољно је било на граници да покажемо црвени пасош да би нас уз наклон пустили. Сада су потребне визе, радне дозволе, боравишни папири и ко зна шта још. Причам то мојим унуцима и они не верују да говорим истину. Много тога се променило. Данас је цена рада због прилива великог броја људи са стране значајно пала, а у наше време је могло фино да се заради.
Коста Деогаревић се пут Француске запутио далеке 1971. са намером да купи аутомобил „ајкула“ СД 21.
– Већ сам био друга година права у Нишу, када су се из печалбе вратили неки школски другари који баш нису важили за марљиве ђаке. Возили су „ајкулу“. Било је то време Елвиса Прислија и када сам видео аутомобил рекао сам себи да морам да га имам. Сећам се да ми је отац дословце рекао: „Сине, студирај ако треба до 35. године, ја ћу ти све платити, само не иди преко“. Нисам га послушао, сањао сам да имам та кола.
Деогаревић је отишао за Француску и одмах се запослио у једној фабрици. Убрзо се пробио као дизајнер разних меморандума за фирму чији је газда имао 28 фабрика, лични авион и аеродром и музеј старих аутомобила са око 500 колекционарских примерака.
– Газде воле вредне људе који им штеде и новац и време, па сам брзо напредовао, а и исплатило се. Већ после пар месеци сам купио „ајкулу“, завршио факултет и почео да говорим себи: „Само још мало и враћам се кући“. То „мало“ је потрајало све до 2005. године – признаје овај свестрани човек.
Затим се запослио у Пежоу где је радио до пензије:
– Фабрикант код кога сам прво радио је пропао зато што је због љубави према олдтајмерима потпуно запоставио свој посао. На крају је изашао пред раднике и рекао да је банкротирао и да сву имовину продаје за „један франак“. Мене су убрзо позвали из Пежоа и тамо сам брзо догурао до агента за побољшање радних места и заштиту радника. Мој посао је буквално био да се шетам фабриком и када видим да неки радник спорије ради због неке ситнице, на пример, сандук са алатом му је на десној страни, а он је левак, ја једноставно пребацим сандук на право место. Капиталисти поштују када им обезбедите већу продуктивност…
