Pročitaj mi članakIako i dalje većina maturanta osnovnih škola sebe zamišlja kao buduće menadžere ili programere, poslednje dve, tri godine se menja slika da najgori đaci idu na zanate. Budući majstori koji se školuju za deficitarna zanimanja dobijaju stipendije, rade u fabrikama koje su visokoautomatizovane, a po završetku trogodišnjeg školovanja većinu čekaju radna mesta, i to dobro plaćena.
Стари мајстори тврде да имамо врло надарену децу за послове заваривача и да делови у чијој изради учествују и наши средњошколци могу да се нађу у авионима у Русији, аутомобилима у Француској, војној индустрији и пољопривредној механизацији широм света.
Зашто кооперативно, а не дуално образовање
Док премијер Александар Вучић користи сваку прилику да каже „како ћемо изгурати дуално образовање”, још увек министар просвете Срђан Вербић сматра да Србија још није спремна за тако нешто, пошто нема довољно компанија које су заинтересоване да ученицима гарантују праксу и посао. По Вербићевим речима, за праксу наших ђака потребно је приближно 50.000 радних места за учење, што српска привреда у догледној будућности неће бити у стању да обезбеди. Да би се овај модел, у којем предњачи Немачка, применио на српске услове, потребно је променити и закон, па је варијанта пронађена у називу – кооперативно образовање.
У ово се наш лист уверио почетком ове године, приликом обиласка неколико предузећа у Крагујевцу која су прихватила да буду „школе у фабрици” за ђаке Политехничке школе који се школују за браваре-завариваче. Овај трогодишњи образовни профил уведен је по моделу кооперативног образовања, који уз часове и праксу у школи, подразумева и праксу у предузећима, уз стипендију и посао. По овом моделу тренутно се у 10 школа у Србији образују ђаци за браваре-завариваче, електричаре и индустријске механичаре, а од 1. септембра ће бити 14 таквих школа. Читав пројекат „Реформа средњег стручног образовања” финансира немачка влада, а спроводе га ГИЗ (Немачка организација за међународну сарадњу) и српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја.
Директор Политехничке школе Синиша Којић каже да су у Србији многе техничке школе и занатски профили угашени, јер је стање у металском комплексу било лоше, уписна политика је била дестимулишућа, а деца нису показивала никаквог интересовања да се школују за ова занимања.
Сада је ситуација другачија, ученици праксу обављају у компанијама, често и на машинама вредним неколико милиона, а фирме им покривају трошкове пута и исхране. Ђаци добијају и дневнице, а најбоље чека посао. За ученике, та месечна „платица” од око 5.000 динара свакако није занемарљива.
– Путујем сваки дан око 30 километара, живим у Бумбаревом Селу. Добар сам ђак, добио сам стипендију и потписао уговор на пет година. Волим ово занимање и ништа ми није тешко – прича Мирослав Симовић (16), који је ове године на такмичењу машинских школа био пети у Србији.
Ђаци у фабрикама имају ментора, искусног радника који надзире оно што ђаци раде.
– Добар је осећај узети апарат у руке, ово је занимљив посао. Више волим да будем овде него на часовима –каже Дарко Бојанић (16), прекидајући накратко варење, уз обавезну заштитну маску.
Ђаци које смо прекинули у послу на себи имају заштитну опрему, а њихов ментор и наставник Зоран Пантић објашњава да нико не може да уђе у погон без опреме, да не би дошло до повреда.
– Мени је ово била прва жеља, а мотивисало ме је то што су рекли да има доста фирми у којима могу да се запослим – прича Стефан Белић (17) и одговара да тренутно има „петицу” из праксе.
Овде смо чули и причу да је један од гимназијалаца на почетку школовања ипак одлучио да пређе у завариваче, објашњавајући да му је у овом тренутку од факултета важније то што га по завршетку средње школе чека сигуран и добро плаћен посао.
