Pročitaj mi članak
(Блиц)
– Са мамом свако јутро идем у школу у пола шест ујутру. Пешачимо кроз шуму више од 12 километара. Кад се вратим кући, мокре су ми ноге. Волела бих да имам лепе и нове чизме, и дебеле панталоне да ми више не буде хладно – прича Тамара Новаковић (7) која у невиђеној беди, заједно са две млађе сестре, родитељима и прабабом, живи на брду изнад села Влаоле код Мајданпека, где цивилизација још није допрла.
У трошној кући без струје, воде и са пољским тоалетом, детињство проводе Слађана (3), Тијана (5) и Тамара (7). Мајка Добринка (27) и отац Раде (32) Новаковић труде се да надничарењем зараде новац којим би обезбедили храну за децу. Једини сигурни приход овој породици је пензија Добринкине бабе Љубице (81) од 4.000 динара.
Помоћ овој породици скупља „Блиц фондација“ у оквиру акције „Срце за децу“.
Уколико желите да пошаљете новчану помоћ или помоћ у роби, кликните ОВДЕ.
Помоћ можете уплатити на динарски рачун:
2750010221949709 90 – рсд
Societe Generale Србија, Београд
Можете послати и СМС на број 2552
За више информација позовите 011/333-4-528
– Мене је отац овде оставио као седмомесечну бебу и више није долазио по мене. Одрасла сам са мојом бабом Љубицом у истој овој кући без струје, али ми сада ово тешко пада јер желим да мојој деци обезбедим нешто боље. И мени је тешко да пешачим до школе и назад јер сам трудна – открива нам Добринка, додајући да не примају ни социјалну помоћ јер немају личне карте, а у више наврата су од председника месне заједнице тражили да им уступи један од напуштених станова у центру Влаола у којима су живели наставници, али нису наишли на разумевање.
Наше присуство у овој скромној и са пуно љубави испуњеној кући у почетку је узнемирило девојчице, јер нису навикле да им долазе гости. Неописиву срећу на њиховом лицу изазвала је чоколада које су биле више него жељне.
– Чоколада… Ја много волим чоколаду… Има и за секе и за мене – чврсто држећи чоколаду рекла је најмлађа Слађана.
– Волела бих да имам једну лутку са којом ћу моћи да се играм док је сека у школи. А највише бих волела да имам да пијем сваки дан мало млека. Имамо две козе, али оне би ускоро требало да се ојаре и не муземо их, а немамо пара да купимо млеко – са сузама у очима каже петогодишња Тијана.
Ове скромне девојчице детињство проводе играјући се са неколико поцепаних лутака, а на спавање одлазе чим падне први мрак, што најтеже пада Тамари, која ужурбано завршава школске обавезе.
– Чим стигнем из школе и ручам, одмах почињем да радим домаћи, јер брзо пада мрак. У школи ме деца често задиркују јер немам нов прибор, и нове оловке и бојице, али не могу од маме и тате да тражим јер знам да немају пара. Волела бих и једну нову школску торбу, прибор, али и једну велику јелку испод које би Деда Мраз могао да нам оставља све поклоне – прича Тамара, која често помаже и баки и мами, и са бунара иза куће доноси воду за припрему хране и прање веша.
На старом шпорету, стоје две шерпе, једна са вешом а у другој се вода загрева за купање. Иако прозори и врата не дихтују, ветар непрестано фијуче, девојчице кажу да им није много хладно. Кућа је потпуно уронула, кров пропао, а и испод тепиха је бетон. У продужетку соба, саставни део куће је и штала у којој су смештене козе и свиња.
– Моје другарице из школе у кући имају и телевизор и купатило, и ја бих волела да имам, да не морамо више да се купамо у кориту са лончићима. Мало нам је хладно после купања, али одмах легнемо у кревет и покријемо се ћебетом – додаје Тамара.
Често се разболевају
Због лоших животних услова деца се често разболевају. Они немају ни здравствену књижицу.
– Сека Слађа и ја мало кашљемо, али нам мама скува чај да нам прође грло. Нисмо ишли код лекара, много је далеко да по снегу сви пешачимо. А хтела сам и да вам покажем мој кревет у којем сека и ја спавамо са бабом, у овом кревету спавају мама и Слађа, а тата спава сам – каже мала Тијана, срећна што је на поклон добила бојице којима су она и Тамара нарцтале своје жеље.
– Хоћу једну велику лутку и папуче – стидљиво је рекла најмлађа Слађана на крају наше посете.
