Pročitaj mi članak
Најплеменитији подвиг године: Италијански публициста и новинар, Енрико Виња, годинама помаже и сведочи о животу Срба на КиМ. Бројне донације у новцу, храни, гардероби… Директна помоћ за педесетак породица…
Ганут тешким животом Срба у изолованим срединама на Косову и Метохији, италијански новинар и публициста Енрико Виња основао је организацију „СОС Косово и Метохија“.
Списак догађаја који су га „дотакли“ на Космету је, каже, готово бесконачан. Помаже колико може. Већ десет година сакупља новац, шаље храну, гардеробу, школски прибор… Користи сваку прилику у италијанским медијима да тамошњој јавности пренесе истину о Космету и српском народу.
Енрико каже да ће уз помоћ Удружења наставити да подржава косметске Србе, па чак и ако остане само једна енклава „отпора“.
Енрико познаје све њихове проблеме. Његово Удружење тренутно новчано помаже педесет српских породица, најпре породице киднапованих, са болесном децом, али и оне које које живе вам Космета.
Не воли да прича о својим доброчинствима, већ о пријатељству и љубави. Чини то уместо њега Енрикова пријатељица Радмила Вулићевић, књижевница из Приштине, преко које је упознао јужну српску покрајину и заволео и њен народ.
– Није му тешко да за један викенд превали 1.500 километара из Торина, у Нишу обиђе породице расељених, оде на Космет и врати се назад. – прича Радмила. – Енрико сматра својом мисијом да пренесе истину о животу и трагедији Срба на овом простору.
Он је пре свих новинара стигао у Гораждевац, када су из заседе Албанци на реци Бистрици убили двоје српске деце, а ранили петоро док су се купали. У Ораховцу и Великој Хочи снимио је филм о животу српских малишана, али и написао књигу „Од рата до опсаде“, која садржи и цртеже и мисли деце из ових енкалва…
Наиме, у оквиру поменуте акције помоћи сваки донатор из Италије брине се о једном детету, при чему му годишње обезбеђује одређену новчану помоћ.
Само 2008, рецимо, допремио је тону и по помоћи у покућству, храни, гардероби за расељена лица по Колективним центрима у ужој Србији.
Приходима од продаје књиге и дискова са филмом набављао је помоћ за породице о којима је писао. После сваког посете Космету, гостовао је на италијанским телевизијама. Захваљујући његовом потресном и убедљивом сведочењу о томе како тамо Срби живе, стицао је бројне присталице, који су постајали и донатори Удружења „СОС Косово и Метохија“.
Због својих ставова стекао је Енрико и бројне непријатеље. Добијао је претње од припадника терористичке „Ослободилачке војске Косова“. Каже то га није обесхрабрило.
– На простору бивше Југославије присутан сам од 1992. године, али моје срце и душа су најближи Космету.
Тамо сам први пут дошао 2002. године. И више нисам остављао пријатеље. Са њима сам се претходних година смејао, плакао, делио заједничке страхове – прича Енрико, свестан и речи својих пријатеља да није битно шта је донео, већ то што је дошао.
Сусрети са тим, како каже, једноставним али дивним људима, људима са тугом али и с достојанством, давали су му надахнуће.
– Изгубили су све, али не достојанство због сопствене историје и духа…. Емоције које сам са њима поделио и проживео чине и мој живот вреднијим.
Енрико жали што не може да долази још чешће.
– Приликом сваког одласка са Космета обузима ме осећај да напуштам браћу, пријатеље, сестре… затворенике светске неправде. Не желим да их остављам саме. Они су део мене, као и манастир Високи Дечани. То острво мира окружено насиљем, мржњом и непријатељством, једна је од мојих најјачих животних импресија.
