Pročitaj mi članak
– Да ли је цивил онај ко се тако облачи, а има скривене намере и непријатељски је настројен – упитао је Векић, не објашњавајући на основу чега се могло препознати да неки српски цивил има „непријатељске намере“
Ратни министар унутрашњих послова Хрватске Иван Векић признао на суђењу Владимиру Миланковићу и Драги Бошњаку да су власти ликвидирале цивиле.
Миланковић и Бошњак су оптужени за убиства и прогон српских цивила у Сиску.
– Јесмо ли или нисмо некога убили? Јесмо! Рат се не може добити да се не усмрти непријатељ – рекао је Векић, а преносе бањалучке независне новине и агенција Срна.
Он је објаснио да су ратне власти Хрватске “имале велики проблем, а то је да препознају ко су тзв. цивили међу непријатељима”.
– Да ли је цивил онај ко се тако облачи, а има скривене намере и непријатељски је настројен – упитао је Векић, не објашњавајући на основу чега се могло препознати да неки српски цивил има “непријатељске намере”.
– Ако је било потребно – такви људи су ликвидирани. То смо морали чинити – рекао је он, понављајући причу о “петоколонашима” и “агресији”.
– Био је рат, а што се тиче тога шта је у рату дозвољено или није, то је друга прича – истакао је Иван Векић на Жупанијском суду у Осијеку.
Владо Миланковић (50) и Драго Бошњак (54), који су окривљени за ратни злочин над цивилима и ратним заробљеницима српске националности на подручју Сиска и Бановине током 1991. и 1992, при чему су 24 особе убијене, а бројне друге противправно привођене, затваране, мучене и злостављане, изјавили су да се не осећају кривим.
Ретки сведоци који су се одважили да јавно проговоре о околностима под којима су одвођени сисачки Срби описивали су униформисане особе са маскама на лицу, које су одводиле њихове ближње са радних места, пресретали их на улици или упадали у њихове куће ноћу, током полицијског часа, и одводили их у непознато.
Најхрабрија међу њима, Вјера Солар, у много наврата је јавно сведочила о убиству своје деветнаестогодишње ћерке Љубице Солар, коју је непознати снајпериста 17. септембра 1991. убио кроз прозор њеног стана у центру Сиска.
Сведочила је и о јаловим покушајима да полицију и суд подстакне на то да се темељније позабаве тим и другим случајевима ликвидација сисачких цивила.
Говорила је и о поражавајућој пресуди којом јој је у децембру 2009. наложено да плати 84.000 куна парничних трошкова након што је суд пресудио да “нема основе да јој се досуди материјална одштета за губитак кћери”.
Стојанка Тривкановић из Сиска је још у новембру 2001. године недељнику “Глобус” испричала потресну причу о потрази за супругом и двојицом синова које су 25. августа 1991. године, у време ручка, пред породичном кућом у сисачком насељу Зелени Бријег, у бели комби угурали наоружани мушкарци у војним униформама без ознака.
Кад је у згради сисачке полиције упитала тадашњег начелника Ђуру Бродарца где да тражи синове и мужа, одговорио јој је: “Тражи их у мртвачници”. Неколико дана касније из мртвачнице сисачке болнице телефонирали су јој да дође и преузме супругово тело, пронађено на обали Саве код места Гушће. Тела синова Зорана (22) и Берислава (17) до данас није пронашла.
(Телеграф.рс / Извор: Б92.нет / Независне новине, Википедиа)
