Pročitaj mi članak
Стране судије у Уставном суду БиХ
У четвртак, 26. новембра, Уставни суд Босне и Херцеговине је донио одлуку која је додатно долила уље на ватру ионако напетим међунационалним односима на Балкану. Одлука о Дану Републике Српске, каква год да је била, изазвала би спорове и сукобе. Донесена одлука да је Дан РС-а 9. јануара неуставан и протузаконит изазвала је бијес, срџбу и експлозију незадовољства код свих српских странака у БИХ. Једнако су жестоко реагирали иначе ватрени противници Милорад Додик, Младен Босић, Драган Чавић и остали српски лидери. Бошњачки представници ликују, а хрватски трезвено размишљају о смислу Уставног суда.
Одлука страних судаца
И имају право. Какав је смисао у томе да странци донесе важне одлуке у једној држави? Стране судије у Уставном суду су и овај пута пресудили тако да су заједно с бошњачким прегласали хрватске и српске судије. Састав суда (два српска, два хрватска, два бошњачка и три стране судије) омогућује да један народ прегласава остала два уз асистенцију странаца. Лоше и недопустиво за једну сложену вишенационалну државу где би се све одлуке требале доносити концензусом свих страна. Уопште присутност страних судија је примјер да се ради о протекторату и да БиХ је далеко од суверене државе.
Судија Молдавац Тудор Пантиру, Македонка Маргарита Цаца-Николовска и Немица Констанце Греве донијели су запаљиву одлуку. Иронично, они немају никакве везе с Босном и Херцеговином нити су упућени у збивања на овим просторима. Њих је именовао Европски суд за људска права. Одрадили су посао онако како су им наредили њихове стране газде и није их брига какве ће последице имати њихова одлука. Уосталом, они у Босни и Херцеговини не живе. А последице ће бити веома лоше и за БиХ али и за цијели Балкан.
Што се догодило 9. јануара 1992.?
Но, вратимо се на саму одлуку да је обиљежавање 9. јануара као Дана Републике Српске противуставно. 9. јануара се обиљежава као Дан РС-а у знак сјећања на успоставу тог ентитета 9. јануара 1992. године. На тај дан Српске аутономне области проглашене тијеком 1991.: САО Босанска Крајина, САО Сјеверна Босна, САО Семберија, САО Романија и САО Херцеговина су Декларацијом Скупштине српског народа БИХ (основана 24.октобра 1991. као реакција на прегласавање Срба у Скупштини СР БИХ) уједињене у Републику српског народа Босне и Херцеговине. Након након успоставе српске републике, 28. фебруара 1992. је донесен њезин Устав. Као реакција на референдум о неовисности БиХ и одлуку о проглашењу неовисности БиХ, које су донесене противно вољи Срба, у априлу 1992. Српска Република БиХ проглашава одвајање од БИХ и останак у крњој Југославији. Како новоуспостављена СР Југославија није себи прикључила Српску, она тијеком рата дјелује као неовисна држава. Но, успркос томе страни и домаћи фактори је признавају као легални и легитимни фактор с којим треба преговарати о рјешењу босанско-херцеговачке кризе. У августу је преименована у Републику Српску које име носи и дан данас.
Дан РС је уставан и легалан
Питање је јесу ли ти поступци о формирању српских аутономних области и републике легални и у складу с Уставом? Јесу, ако не прије, барем од 4. новембра 1991. Наиме, тога дана у нацрту Конвенције Лорда Карингтона успостављена су општа начела за преговоре о Југославији. Међу њима су дефинисана права конститутивних народа Босне и Херцеговине (Хрвата, Срба и Муслимана) на „самоуправу, у мјери у којој је то могуће“, са законодавним тијелом, управном структуром и судством. Након тога српски представници доносе наведене потезе, а хрватски представници 18. новембра 1991. успостављају Хрватску заједницу Херцег Босну. Осим тих усвојених начела по тада важећем Уставу СР БИХ конститутивни и државотворни народи су имали право на самоопредјељење што би значило и право на формирање неких политичко – друштвених цјелина.
Јасно је да је Дан РС-а легалан и уставан јер су Срби право на формирање Српске имали по домаћим стандардима и по стандардима које су предложили странци. Практички свих тих ратних година међународна јавност је уважавала Републику Српску у плановима о унутарњем уређењу БиХ. У свим тим мировним плановима увијек је било планирано да Срби добију своју аутономију унутар БиХ. Тако је нпр. Карингтон – Кутиљеров план Србима нудио саставну конститутивну јединицу, Венс-Овенов план провинције, Овен- Столтенбергов план републику, план Контактне групе ентитет као и коначни Дејтонски споразум.
Дакле, тијеком цијелога рата од 1992. до 1995. страни и домаћи фактори уважали су Републику Српску и никад нису њезино постојање доводили у питање иако се она прогласила независном у односу на БиХ. Нпр. Уставни суд (де факто муслиманско-бошњачке) Републике БиХ тијеком рата никад није Српску прогласио илегалном. Српски преговарачи у Женеви, и другдје вани на конференцијама о уређењу БиХ, били су прихваћени као равноправни партнери. Странци су им дали легитимитет и није их се сматрало нелегалнима нити неуставнима.
Осим споменутих разлога Дан РС-а је уставан јер је Република Српска доиста основана 9. јануара и од тога датума постоји, а не тек од потписа Дејтонском споразума. Управо у Дејтону је призната сва ратна сукцесија РС-а. Српска демократска странка (СДС) и други чиниоци су остали на политичкој сцени. Данашња Српска је основана 9. јануара свиђало се то нама или не.
Одлука с опасним последицама
Када имамо у виду да су странци 1991. дали зелено свјетло за формирање РС-а постаје јасно њихово лицемјерје када 2015. њезин дан оснивања проглашавају неуставним. Усто, смијешно је њихово образложење да се тог дана слави православна крсна слава Светог Стефана. Па сваки дан у хришћанским календарима је неки благдан. Нема тога дана које не поштује одређеног свеца. Било који дан се обиљежава Дан РС-а бит ће и неки хришћански благдан. По тој логици нити Дан потписа Дејтонског споразума, који се слави у Српској 21. новембра, се не би смио славити јер јер то православни благдан Аранђеловдан. Нити Дан државности БиХ се не би смио славити јер је 25. новембра благдан Свете Катарине. Прозирно и неувјерљиво објашњење.
Стране судије: Молдавац, Немица и Македонка ће отићи мирно живјети у своје државе док својом одлуком су донијели нове спорове, сукобе, контроверзе на површину. Таква одлука неће придонијети побољшању међунационалних односа већ ће их дапаче још више нарушити. И да је била супротна било би на крају исто. Суштина проблема је у томе да су страни судије уопште присутни у Уставном суду БиХ, који успут речено није предвиђен Дејтонским споразумом већ га је наметнуо Високи представник. Директна последица ове одлуке је уједињење Срба који ће можда провести референдум о овом Дану, а и најављују повлачење из државних институција. Дуго није виђено овакво јединство СНСД- и СДС-а. Изгледа да би се могло додатно нарушити функционирање ионако слабо функционирање БХ. државе. Поготово кад су неки СДА-овски политичари најавили апелацију на Дан Херцег-Босне који се слави у неким општинама и жупанијама. Све скупа на површину ће изаћи нови неред и хаос. Такође, ова одлука ће нарушити међудржавне односе БиХ са њеним сусједима а вјеројатно и шире. Овакав Уставни суд не смије постојати.
Ове одлуке нити њених последица не би било да Бакир Изетбеговић није почетком 2013. поднио апелацију Уставном суду о Дану Српске. Он је главни кривац за нови неред и хаос. Сватко тко просјечно прати политику могао је предвидјети каква ће одлука суда бити и какве ће то немирне последица донијети. Вођи СДА се пуно лакше бавити оваквим стварима него оним битним.
БиХ је једна од најсиромашнијих држава на свијету а он и његови сарадници су једни од најзаслужнијих за такво стање. Уставни суд БИХ је већином био средство једног народа који је уз помоћ страних судија прегласавао друга два народа. Тако је било кад је наметнут накарадни Закон о конститутивности или кад је спријечено оснивање канала на хрватском језику или кад су резане многе овлашћења ентитета и преношене на државну разину. Уставни суд овакав какав је не смије постојати или треба постојати тако да нема странаца у њему. Основни предуслов за неки напредак БиХ јест повлачење странаца из њезиног политичког живота. Или ако странци хоће нешто квалитетно направити нека сазову нову велику политичку конференцију о БиХ гдје би се вољом и сугласјем представника сва три народа договорио њезин напредак или распад.
Извор: СРБИН.ИНФО
