Pročitaj mi članak
Избеглица из Винковаца Милан Бачић (57) крајем прошле недеље једва се докопао Србије пошто је у Канади ухапшен 26. фебруара на основу хрватске црвене потернице. Док причамо у породичној кући у Бегечу, где са супругом Милком и родитељима, Богданком и Војиславом живи од 1996. године, Милан признаје да није ни слутио да ће му се посета сестричини Радмили – Мили Фокас, у Брамптону код Торонта, претворити у ноћну мору и пакао.
– Све ове године појма нисам имао да сам ратни злочинац. Па до сада сам путовао у Немачку, Аустрију, Велику Британију, Ирску… Задржавао са се по неколико месеци јер имам много рођака и никада нисам имао проблема. И сада би било тако да нисам пожелео да видим Нијагарине водопаде, а онда ми пало на памет да се сликам поред америчке заставе и за сувенир добијем и њихов печат, пошто је граница са САД одмах преко моста. Умало због тога да, ни крив ни дужан, будем изручен Хрватској – каже Бачић.
Мада је без проблема ушао у Канаду, Бачић је тек на том граничном прелазу сазнао да је на Интерполовој потерници и да је „ратни злочинац“ који је наводно украо осам врата, шест прозора, два купатила и радијаторе из куће у Сотину, где је са фамилијом живео четири године пошто су морали да побегну из Винковаца.
Златне цеви
Да апсурд буде потпун, он је експресно оптужен и осуђен 2007. године за крађу штокова и прозора, мада његови родитељи већ десетак година узалудно бију битку са хрватским правосуђем због уништене имовине коју су судски вештаци из Жупање проценили на 4,5 милиона евра.
– Наша породица била је једна од најбогатијих у том крају. Имали смо седам шлепера, неколико фирми, мини фабрику ђонова, куће, воћњаке, тако да је и тих 4,5 милиона много мање од праве суме, али никако да дође до пресуде. Замислите мој шок када ми је полицајац рекао да сам на црвеној Интерполовој потерници јер сам украо штокове и радијаторе. Наравно да из те куће у Сотину нисам узео ни ексер, али полицајца то није занимало јер је на факсу који је добио писало да је вредност украдене имовине 66.000 евра. Полицајац је само понављао: „Признај, признај!“ На крају сам му кроз шалу рекао да су то сигурно били златни прозори или водоводне цеви пошто за те паре у Хрватској може да се купе три куће са окућницом – прича Милан.
Међутим, код полиције логика не пролази лако, па је Бачић пребачен у један од најчуванијих затвора, на Нијагари. Као у филму, одмах је добио наранџасти затворски комбинезон, а ћелију је делио са 35 наркомана, убица и силоватеља. На срећу, сви су, од полиције до стражара, па до конзула Спасоја Миличевића, били веома коректни.
Заштита земљака
– На пријему је био стражар који је знао српски. Пошто ми је позлило, а притисак скочио на 280 одмах је позвао доктора, а затим ме одвео код једног од осуђеника, неког Љубе Луиса коме су родитељи из Србије, па зна наш језик. Тај Љуба је изгледа тамо важио за опасну фацу, јер када је рекао да не сме да ми фали ни длака са главе, ни затвореници ни стражари ме нису ни попреко погледали. Немам речи којима бих могао да му се захвалим – прича Бачић који још не размишља шта ће и како даље.
Клали и добермане
– Мој брат Слободан је до рата узгајао добермане. Када смо морали да напустимо имање, усташе су упале и штенце однели. Старије кучиће су заклали и обесили по лустерима и крошњама воћњака. На салашу је остао Драган, човек који је бринуо о стоци. Пронашли су га тек неколико година касније, двадесет километара даље, у масовној гробници. Језа ме прође и сада, када о томе причам – вели Милан Бачић.
Његови родитељи су већ ангажовали правника из Немачке како би напокон добили обештећење, а он ће вероватно ангажовати адвоката у Хрватској како би се и његов случај ипак разрешио.
Могло је и горе
Милан Бачић каже да је срећа у несрећи што је у Канади сазнао да је на листи осуђених Срба из Хрватске.
– Последње две године сваке ноћи сањам салаш и воћњак који смо имали. Верујете ли да и сада знам где ми се који шраф налази у радионици. Планирао сам да посетим Винковце и да се ово није догодило вероватно бих отишао на Ускрс. А онда бих завршио на робији ни крив ни дужан – прича наш саговорник.
– Знам да нисам крив и да током рата никоме ни шамар нисам ударио, а камоли нешто украо. Посаветоваћу се са неким адвокатом како је најбрже да се то и докаже на суду – каже на крају Милан Бачић.
(Вести онлајн)
