Оптужница Караџића (68), тадашњег председника РС и врховног заповедника њених оружаних снага, терети за геноцид над око 7.000 сребреничких Муслимана у данима пошто је ВРС, 11. јула 1995, заузела ту енклаву под заштитом УН.

Нинковић, тада министар одбране РС, рекао је суду да је Караџић „био против војне операције у Сребреници“ и да је „своју забринутост изразио, у његовом присуству, на састанку Врховне команде“.

Караџић и тадашњи генерал Ратко Младић у то време су, по Нинковићевом сведочењу, били у „неподношљивим“ односима. Сведок је узрок видео у томе што је Караџић, као врховни заповедник, „морао да дели власт“ с Младићем, командантом Главног штаба ВРС.

Трибунал и генералу Младићу суди по оптужници за геноцид у Сребреници.

Нинковић је нагласио да Караџић „није имао никакву улогу, ни одговорност у одобравању војних операција“, већ се бавио решавањем многобројних „логистичких проблема“ ВРС.

Председник РС је, после пада Сребренице, био забринут због „лошег функционисања цивилних власти“ и „тешкоћа у успостављању владавине права и заштити имовине свих цивила, без обзира на националност“, рекао је Нинковић на суду.

У унакрсном испитивању тужитељка Мелиса Пак (Мелисса Пацк) сугерисала је да је сведок, као министар одбране РС, био надређен генералу Младићу.

„У командном смислу – не, али у смислу снабдевања војске – да… Као што ни Врховна команда није доносила оперативне одлуке… била је више саветодавно тело“, одговорио је Нинковић.

Прецизирајући да је за време офанзиве на Сребреницу био у западној Босни, Нинковић је потврдио да су хиљаде сребреничких Муслимана биле одведене аутобусима и камионима које је , на захтев ГШ ВРС, „мобилисало“ Министарство одбране РС.

Министар одбране, како је рекао, за премештање становништва Сребренице сазнао је гледајући телевизију.

Други Караџићев сведок, пензионисани пуковник ВРС Мирко Тривић изјавио је данас да став Врховне команде није био да „енклава Сребреница треба да нестане“.

Тривић који је у нападу на Сребреницу предводио Другу романијску бригаду ВРС, тврдио је да није постојао ни план „за елиминацију босанских Муслимана“ из Сребренице.

По сведоковом тумачењу, Караџићев циљ било је „спречавање даљих терористичких напада“ из Сребренице и „учвршћивање српских линија“ око енклаве.

Тужитељка Пак сведоку је на то, током унакрсног испитивања, предочила „Директиву 7“ којом је Караџић, марта 1995, наложио да ВРС „добро осмишљеним и планираним дејствима“ у Сребреници створи „неподношљиву ситуацију тоталне несигурности, без наде у даљи опстанак и живот становништва“.

Уз прихватање да је потписник одговоран за написано у документу, Тривић је, међутим, тврдио да та директива „није обавезујући, него усмеравајући документ“.

„Нико од надређених није пренео да се овако поступа. Нисмо тај задатак никад добили“, рекао је сведок.

Сврха директиве, протумачио је Тривић, било је увођење „санкција“ становништву Сребренице, како би оно „тражило да се промени…политичко и војно руководство које га својим испадима доводи у стање безнадежности“.

Такав коментар о „Директиви 7“, Тривић је недавно дао као сведок оптужбе и на суђењу Младићу.

Тужитељка Пак сутра ће окончати унакрсно испитивање Тривића.

Караџић ће потом пред судије извести следећег сведока одбране.

Караџић је оптужен и за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада и узимање за таоце припадника мировних снага УН, 1992-95. године.

Ознаке: караџић, напад, противљење, Сребреница, Хаг