Pročitaj mi članak
Лазар Ивановић са опанцима величине 108 и 106 (Фото Г. Оташевић)
(Политика.рс)
Хиљаду занатлија, трговаца и крчмара покушава да у Гучи окрене динар, а шатраџија и песник Милета Јелић каже: „Празно буре не пева”
Најмлађи трудбеник на 53. сабору трубача, Лазар Ивановић (11) из Јагодине, од понедељка марљиво извршава обавезе и још се није пожалио да му је тешко. Продаје опанке, вермене и јелеке и јуче смо га већ у осам сати ујутро затекли на ногама, пред тезгом, одевеног по правилима дућана.
– Већ је научио сам да израђује мале опанке-сувенире, од центиметар или два, а уме да тргује и продаје све, као и ми – вели његов отац Славиша, опанчар из Јагодине.
Ивановићи су петнаесту годину заредом приспели у Гучу, спремни и да се помуче како би стекли динар. Пут до зараде олакшан им је благодарећи мајсторским рукама власника и његове супруге Бебе, и одличном робом. Славиша приповеда да израђује опанке у свим бројевима, од 1 до чак 108. Овај последњи му је уједно и највећи којег је икад направио и украшен је везеном чарапом, а израдио је и донео још један за џинове, намењен непостојећој нози величине 106.
– За сваки од њих било ми је потребно шест квадрата коже или цео један во, и дан рада. Ценим их 30.000 динара и верујем да ће наћи купца, јер то је нашим људима из света лепа успомена.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Поврх свега, Славиша свој производ уме да умота у неку занимљиву причу. Лани је овде дошао са паролом „Јапанцима јапанке, Србима опанке”, а ове године има, по процени, још убедљивију рекламу, нигде записану, али примамљиву за купца: „Да нам нису ти опанци, ми би данас били странци”. Ћерка Аница (16) четврти је члан екипе.
Где коначе?
– У апартману – каже Беба Ивановић на јагодинском наречју, и руком показује на „мерцедес караван”, паркиран с друге стране тезге, с којим су допутовали и довезли опанке.
Како је у овој породичној подели посла плаћена нижа радна снага?
– Тата ми понекад да 500 динара – рече нам млади Лазар, којем није тешко да прави опанке, спава у колима и ради по цео дан.
Ивановићи су кап у пословној понуди на овогодишњем сабору, где хиљаду занатлија, трговаца и крчмара покушава да окрене динар. До јуче, у средишту Гуче за тезге је било издато чак 540 од укупно 612 дужних метара, а закуп је 10.000 динара по метру. Башка струја и комуналије.
У другој зони и мало удаљенијим уличицама тарифа је 5.000, а издато је 288 од укупно 443 метра. Поред тог прихода, домаћинима следује и 3,7 милиона динара од простора издатог за шатре и роштиље. Очекује се, такође, и око 1,5 милион динараод мештана, који своје кућне баште издају трговцима са стране.
– Укупан приход од издавања простора достићи ће 14 милиона динара, што је око пола милиона више од забележеног прошле године – каже Милан Парезановић, порески инспектор из Гуче.
У мноштву тезги можда су најбројнији улични дућани са текстилом. Летње мајице у безброј модела, захваљујући ситоштампи, постале су својеврсне уличне галерије, у којима се гледа и чита шта народ прича и мисли. Ево најновијих порука из Гуче:
„Свако има право да се креће и да буде кретен”, „Немам девојку, не да ми жена”, „Ја сам јако добар лош пример”, „Кроз мој живот пролазе многе будале, само ја остајем”, „Ти си тако слатка, али ја сам на дијети”, „Мени не треба ’Гугл’, моја жена све зна”, „Ја сам газда у кући док жена не дође”, „Конобар, донеси врата да изађем”…
А под шатрама у Гучи, забринути крчмари све чешће погледају низ сокаке, чакајући госте који су још само у најави. Угоститељи нису сигурни да ли ће сабораши ове године, и ако дођу у Гучу, имати новца за седење. Економску ситуацију у Србији својим језиком и само једном реченицом описао је Милета Јелић, иначе песник, који деценијама држи шатру на Сабору:
– Празно буре не пева.
Хотел у центру Гуче без имена
Некадашњи понос трубачке престонице света хотел Бе категорије „Златна труба”, у средишту Гуче, отворен 1981, са 103 лежаја, данас има само зграду али нема име. Последњи власник, предузеће „Еуротурс”, отишло је у стечај 2011, па стечајни управник ово здање отад издаје само за време сабора и неколико дана пре и после.
Овогодишњи закупац, на основу јавне понуде, јесте Миле Лучић, односно предузеће „Језеро” из Београда, а цена је 540.000 динара.
Иако не ради, или баш зато што не ради, хотел је недавно кажњен са 6.000 динара, јер је, по оцени туристичког инспектора, на објекту неосновано стајао натпис „хотел” пошто, ваљда, није обновљена лиценца за ту делатност.
Стечајни управник морао је да плати глобу, али није могао да скине пет великих слова са крова зграде, па је замолио једног мештанина да то маскира неком тканином. На крају, преко слова пребацили су једну заставу СФРЈ са петокраком, која је стајала негде у магацину и више ником није била потребна.
Пре неколико дана, међутим, привремени закупац је преко ње пребацио платно са називом своје престоничке кафане, „Ариље–Београд”.
Гвозден Оташевић
