Прочитај ми чланакРепортери "Новости" на Шар-планини са Горанцима, њиховим стрепњама и надама. Следе отачку заклетву привржености Србији, упркос притисцима да прекину те вишевековне везе.
Живот између чекића и наковња. Жито између два воденичка камена. Које ће зрно да претекне мељаву? Оно, најжилавије! Воденичар, кад спусти потоку забран, покупи та, жилава зрна, па их врати земљи. Земља му врати вишеструко.
Тако опстају Горанци на падинама Шар-планине. На најјужнијој тачки српског Косова и Метохије где се, на готово 500 километара од Београда, у обручу нове косовске државе боре за сопствени идентитет.
Са новом косовском државом, кажу, немају ништа заједничко. Ни језик, ни писмо, ни обичаје… Aли, поштују да свако има право да се приклони тамо где сматра да му је живот извеснији. Где му деца имају будућност.
УКРОТИЛИ РЕКУ
– Како да прихватимо власт која нам је и реку укротила, ову нашу Рестелничку – кажу наши саговорници из Горе.
– Реку увели у цеви, за некакав хидросистем. Коме ће тај систем да служи? Знамо да нама Горанцима неће бити од користи. Само су дошли из Приштине и рекли: два евра имате по ару земље која иде уз реку. Толико о бризи за горанске домаћине. Лако су укротили реку, а нас ће мало теже.
Њихови путеви воде према Београду. И сад, као некад. Следе Горанци подно Шар-планине отачке завете привржености Србији, упркос страшној цени коју су плаћали и коју плаћају.
– Издржаћемо, преболећемо, отићи нећемо – кажу нам у Гори.
– Можда то неко не разуме… Нама је важно да наша деца разумеју да никада нису били Aлбанци, нити ће то икада бити. Ко има право да их отргне од њихових словенских корена. Да им каже: српски језик није ваш језик. Ћирилица није ваше писмо. Многа сте времена пропустили, сад је време да се пребаците на нови албански колосек… Куда би нас тај колосек одвео? У беспуће, у издају, у проклетство.
Враниште, горанска општина… или, како то бирократе кажу: административни центар Горанаца окренутих Србији на који се наслања деветнаест горанских села, или – осам хиљада душа.
У Основној школи „25. мај“, најстаријој у Гори, завршава се први час преподневне наставе. Звони старо бронзано звоно. Ко зна када је и чијим рукама исковано… У учионицама више од четрдесет ђака. Карауле српског језика и писма. На табли, средњи век, исписују деца лекцију кредом. Пишу године и догађаје – ћирилицом.
Поново звоно, старо, вековно. Ђачки одмор овде кратко траје, деца се спремају за наредни час географије. Нема зидне карте. Aли, деца на коленима имају оне истргнуте из атласа. Могу ли на овим, маленим картама, ова малена горанска деца да нађу своје Враниште? Не могу!
СИРОТИЊA СВAКОМ БОГУ ТЕШКA
У Гори умиру стада. Сточари смањују своје „бело благо“. Помоћ слабо стиже до катуна. Све су сиромашнији домаћини који су некад у стадима гајили и по хиљаду оваца. Сиротиња је, кажу у Гори, сваком богу тешка.
Наставак ове приче је у песми између два часа.
Професор је само подигао руку и Гора је зајечала: „Повела је Јела два коња зелена… Једног братовога, другог сватовога“.
– Aли ми знамо и друге српске песме – саставио је хор основаца. И, потекла је још једна песма која спаја Гору са централном Србијом: „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“.
Порука. Симбол. Вапај да се веза не прекине.
За крај – лични утисак репортера.
Дошли смо на један дан, а пожелели да останемо међу овом горанском децом која можда и нису свесна жртве отачке привржености Србији, док на табли исписују ћирилицу, у потпуно албанском окружењу. У име ове деце позивамо на незаборав, колико год то коштало државу у коју, ови малени, полажу све своје наде.
