Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
Свак је рођен да по једном умре. Част и брука живе довијека!
Порука великог Његоша уклесана у камен спомен-чесме. Ћирилицом. Нема ђака који не уме да је понови. Усвајају је од првог наученог слова. Као завет с којим улазе у зрелост. С којим одлазе и враћају се. С којим су се њихови преци опраштали од живота, остављајући је потомцима, као врхунско животно начело.
– А како другачије, него да се владаш тако да те се деца и унуци не застиде – каже нам професор Неџмидин Дестани. – А моја је порука: у Србији сам рођен. У Србији желим да умрем.
Ово је Гора, на петстотом километру од Београда. Караула српског језика и писма, на крајњем југу Србије. У теснацу између Албаније и Македоније, опасана самопроглашеном државом Косово, коју овдашњи горански народ не признаје. Упркос томе што им је и Бог високо и цар далеко, одолевају свакојаким притисцима, као кроз векове ови, вечити трагичари и печалбари – да сачувају корене и душу. Њихова љубав према Србији и приврженост су такве да то удара и у најтврђа срца. И покрене сузу.
– Ми смо Срби мухамеданске вероисповести – кажу.
– Никад Албанци, нити ћемо то бити. Србија је наша држава и само се у њу уздамо. Ниједна друга овде неће заживети, док је последњег Горанца у Гори. А када вас питају: где вам је та Србија, ставимо руку на груди и кажемо – овде је.
Одозго се навалила Шар-планина. Потхватио снег у првом дану јуна. Ударају ветрови са свих страна.
– Е, да су само ветрови – говори Ершед Бислини. – Ватре су нам са свих страна. Ми кажемо: боље се охладити, него у огњу горети.
Корени породице Бислини су у Гори дубоки, вековима. Ершада је, пре неколико дана, народ изабрао у Општинско веће Горе. Новоформирана власт има пет чланова. Које су партије ушле у састав нове општинске владе? То није наша тема.
Горанцима је важније да, заједно, одрже живот у Гори. Да опстану на путу завета мудрог Његоша, чију поруку чувају у камену спомен-чесме. Да се не осипају, већ да се враћају.
– И враћају се, захваљујући Србији – каже професор Дестани, директор једине средње школе у Гори која учи по програму Републике Србије.
– Рекао сам: отворена су вам врата, па бирајте. И изабрали су. Вратили се.
Село Млике, овде је Дестани директор средње школе, о којој говоримо. Дочекују нас млади професор економије Адмир Шола и Харун Зурапи, професор физичке културе. Адмир, студент Новосадског универзитета, напустио службу у једној банци и вратио се у Млике да предаје економију. Харун завршио ДИФ у Лепосавићу и већ је четири године професор у школи. У Мликама су се оженили, имају децу, породице су им овде.
– Ви, можда, не разумете… Ко изгуби завичај, изгубио је себе – каже професор Адмир Шола. – Не бих желео, ни по коју цену, да ме деца сутра питају: ко смо ми и коме припадамо. Ево вам у учионици Вука Караџића, ето вам одговора.
Учионице дупке пуне. По петоро, шесторо ђака у клупи. Лепа горанска деца немају ништа против да наш фоторепортер забележи да они уче из српских уџбеника, „само, ако би некако могло да у кадру буду сви, заједно, цео разред“. Не жале се да им је тесно у импровизованој школској згради у којој су од једне учионице направљене – две. А од ходника – читава учионица! Око три стотине ђака, на невеликом простору. Ниједне горке речи. Ниједне жалопојке.
Матуранти, њих четрдесет седморо (ове године их је више него претходних) спремају се за матурско вече. Родитељи и наставници морали су, зато, да резервишу за прославу већи ресторан. У Љубовишту.
– Сваке године све је више матураната у нашој школи – поносан је директор Дестани. – Код нас нема проблема. Сви пороци су далеко одавде. Зашто? Зато што децу, и у породицама и у школи, учимо да је достојанство одбрана кућног прага. Корена и вере. Само уз такву лекцију стасавају најбоља деца.
Нису дани одбројани
Свих ових година, несрећних, Горанцима су одбројавали дане – подсећа професор Дестани. – Говорили су нам: оставиће вас Београд, поручивали нам из разних центара моћи и нудили своје пасоше. А, онда се ове године, на Ђурђевдан, овде слило толико људи, као никада за протеклих 14 година. Печалба се вратила завичају. Дочекао сам их и рекао: верујте Каталинском! Ко је Каталински, открио нам је професор Дестани, али тек када им дође у посету, и ми ћемо обелоданити у кога Горанци данас имају највише поверења.
Данак у крви
Своју приврженост Србији Горанци су платили животима. У погрому 1999. године, страдало је њих једанаесторо. У реформама Приштине, после двехиљадите, њихова деца, која су се определила да уче по програму Србије, избачена су из школа које је градила управо Србија. Данас су у импровизованим учионицама. У Гори, у оваквим околностима, данас на српском језику и ћирилици учи и пише око хиљаду ђака – Горанаца.
Лоза се подмлађује
У Гори је, према попису из 2011, више од 10.000 Горанаца.
– Најважније је да нам се лоза подмлађује и да се савија око Србије – говори професор Дестани. – Како се и не бисмо савијали, када смо готово сви, а то је више од 96 процената, животе наслонили на свакојаку помоћ Београда.
