Pročitaj mi članak
После више од четири вијека Турској империји је задат завршни ударац који је представљао и њен крај.
Данас после сто година, диже се завјеса са тајне позорнице на којој се назиру невидљиви планови и смјерови политика великих сила, које су у спрези са малим неисторијским народима Балкана довели српски народ у положај упитности његовог даљег опстанка, или, макар до прекида историјског континуитета српске националне мисли и осјећања, чији извор сеже у немањићку старину.
Историјске и етничке границе српског народа, не само да су сужене до неслућене мјере, већ се том процесу не назире крај. Смјерови који се препознају у текућим процесима, наводе нас на дефинитивни закључак да је крајњи циљ успостављање стања на Балкану, које би личило на државне границе по одлукама Берлинског конгреса из 1878. године.
Ова констатација није први пут изречена, али је важно уочити овакве социолошко-историјске тенденције, ради разоткривања циља дуготрајућих планова, који би у блиској будућности Србију претворили у београдски пашалук, Црну Гору вратили на ријеку Тару као граничну линију.
Другим језиком речено, на сцени је поништавање тековина свих ослободилачких ратова српског народа вођених у 20. вијеку, у коме смо, највишим националним консензусом, своје слободарство платили вишемилионским жртвама, што Србе ставља у ред најстрадалнијих народа свијета!
ОБИЉЕЖАВАЊЕ ЈУБИЛЕЈА
Ово излагање је само мали прилог детектовања социолошког феномена, који је произвео апсурд да Срби не смију да славе 100 година велике побједе, да не би увриједили своје тадашње, а по свој прилици и данашње непријатеље .
Гојко Раичевић је уредник најчитанијег српског веб портала у Црној Гори, ИН4С, и Предсједник управног одбора мреже невладиних организација „Не у рат не у НАТО“ , које се боре да Црна Гора и државе Балкана не буду чланице ове злочиначке организациј.
Разлоге за то треба тражити у текућој кампањи коју над Србијом спроводе ЕУ и НАТО, а која се назива пацифизација Срба. Ова кампања у пракси представља збир комплексних активности на свим нивоима јавног живота, која се води како из званичних структура, тако и из бројних НВО, уз помоћ расположивих строго намјенских фондова западноевропских земаља. Она подразумијева преиначење свијести, помјерање моралних норми у њихову супротност и извргавање руглу сваке националне акције, као декадентне, ретроградне и цивилизацијски непожељне.
Црна Гора је најдаље одмакла у забораву славне епопеје својих предака. Садашња власт у Подгорици, као да се стиди великог дјела чија стогодишњица промиче.
Стекао би се утисак да се данашња Црна Гора стиди великог дјела својих блиских предака, а славна епопеја уласка црногорске војске у Метохију, ослобађање Пећке Патријаршије и светих Дечана, повратак Словена у њихову древну, митску престоницу Скадар, макар и на кратко, у Црној Гори се не смије ни споменути. То говори о карактеру савремене Црне Горе у односу на ону коју су изградили Петровићи.
Власт у Подгорици је свој сепаратистички чин од прије седам година правдала историјским фактом о црногорској државности и тобожњој жељи њених становника да је поврати. На овом примјеру налазимо доказ првог реда како Црна Гора бјежи од своје слободарске историјске баштине, од карактера Црне Горе која је својевољно, летећи на свенародном одушевљењу, предала своју државност 1918.године заједничком државном оквиру са другим дјеловима српског народа, под круном Карађорђевића.
Карактер данашње Црне Горе одсликава суштински дисконтинуитет са историјском, истинском Црном Гором, коју су славили сви словенски и други слободарски народи.
Главни циљ црногорских снага у Балканском рату био је Скадар. Уз велике жртве, град је коначно освојен 1913. године, а готово да нема породице из које неко није оставио кости на добро утврђеним положајима Тарабоша и Бардањолта, стратешких одбрамбених тачака надомак града.
Нагодбом великих сила, Црна Гора је морала да напусти Скадар, а војска Краљевине Србије Медовски залив.
Двоструки аршини који се примењују према нашем народу су постали пракса. Наше уочавање и подвлачење ове, прије свега неправедне праксе, треба да у догледно вријеме прерасте у легитиман национални циљ. Свака препрека на том путу мора имати дубоко промишљено решење, а примјер како су праведни и слободарски Балкански ратови у овом времену постали табу тема, нека нас научи да је све могуће, нека нам буде потврда дијалектичког аксиома како је све променљиво и да је могуће у будућности повратити све што смо у крвавом 20.вијеку неправедно и бесправно изгубили.
У општем прекрајању прошлости иде се даље него што здрав ум може да досегне. У општем лудилу те “нове историје” не изненађује став канадске историчарке Маргарет Мекмилан да је Гаврило Принцип био фанатик и терориста, те да “Србија из времена Првог светског рата била jе нешто налик на данашњи Иран, где делови власти спонзоришу терористичке активности“ .
Бојати се да овакви примјери тумачења историје, на жалост, неће остати изоловани. Пренос посмртних остатака српске хероине из балканских и Великог рата Милунке Савић у Алеју великана након 40 година од њене смрти, улива наду да Србија неће заборавити њене најбоље кћери и синове и да неће заборавити своје пријатеље који су се за Србију жртвовали као за своју државу, а за Србе као за свој народ.
ИНВАЗИЈА СРАНЦУСКЕ НА РУСИЈУ – БОРОДИНСКА БИТКА
ЗАПАД И РУСИЈА – ГЕОПОЛИТИЧКЕ КОНСТАНТЕ
Све што ће се од првог посрнућа Турака, па до данас дешавати на Балкану, биће стална утакмица западних сила да из геополитичке „жиле куцавице“ Европе, одстране руски утицај, па и по цијену уништавања читавог српског народа.
Ово је све могуће захваљујући процесу промјене свијести Срба. Читав вијек иза нас, српски непријатељи су правили конструкцију основе на којој данас може да се гради крива историјска слика о нашим великим прецима, али и да усмеравају своје акције на основу исконструисане слике.
За уништавање Срба и њихове територије, важну улогу игра савеобухватна кампања одстрањивања утицаја Русије и потирање руских заслуга у току великих историјских догађаја. Развијање русофобије код Срба, пропраћено је позамашном материјалном наградом за промотере ове акције, а истрајност огромне већине српског народа у бескомпромисној вези за својом „матушком“ и заштитницом, проглашава се за непожељним, антицивилизацијским и ретроградним.
Запад преко својих геополитичких маркетиншких агениција већ дуже вријеме спроводи кампању „дубинског искоријењивања“ српског и руског елемента у традицији и историјском бићу православног народа у Црној Гори.
Вјерујемо да је интеграција западног Балкана у НАТО усмјерена против интереса Руске Федерације. Једна од активности НАТО-а у српским земљама је слабљење повјерења и губитак поштовања према Русији – те се код некада стопроцентних русофилских Срба кроз активност прозападних невладиних владиних организација, уз забрињавајуће недовољну активност саме државе Русије, полако јавља русофобично обликовање српског друштва.
У предсмртноме завјештању, или тестаменту од 18. октобра 1830. године, Свети Петар Цетињски, предао је проклетству свакога онога, који би се усудио учинити што противу свога Отечества и нагласио следеће:
„Тако исто нека буде проклет и онај, који би покушао, одвратити народ од вјерности, Благочестиве и Христољубиве Русије, и нека такође буде проклет, сваки Црногорац и Брђанин, који би отишао противу једноплемене, и једновјерне нам Русије. Боже дај! Кад би се такви нашао, да од њега живога одпада месо од кости, и Бог му не дао добра и спасења, ни на овоме ни на ономе свјету“, завјетне су ријечи Светог Петра Цетињског..
Међутим, од русофилије изузетно изражене код Срба до русофобије пут је једноставан и довољно је да руска бирократија остане незаинтересована по овом питању. Нажалост, али тако једноставно.
Неопходно је хитно дјелање како би се осујетила намјера центара моћи са Запада са циљем да се створи униформни антируски фронт од запада преко Балкана до Истока уз учешће једнородне и једновјерне браће.
Неопходно је, без сувишног калкулисања, а у обостраном интересу још јаче повезати српске и руске просторе. Све ово без страха да ће због те јаче везе Црна Гора, Србија и Српска изгубити традицију, језик, писмо, вјеру, идентитет, понос, територију… Јер Руси све то имају.
Конкретно, под хитно је неопходно успоставити чврсту политичку везу Москве, Београда, Бања Луке и Подгорице и у том четвороуглу рјешавати нагомилане проблеме из сфере политике, економије, културе, образовања…
Јача дипломатска кампања са отвореним ставом да односи Црне Горе и Русије неће бити исти уколико се ЦГ одлучи да уђе у НАТО, и то стално понављати.
Одсуство руске меке моћи, јак утицај холивудске и „кока кола“ културе, уз економско уништење народа, узима свој данак.
Узостала је руска упорност у процесу очувања заједничке државе Србије и Црне Горе, зашто су нам нејасни разлози. Ако су нам разлози најасни, последице су очигледније, као на примјер могуће разигравање Шесте и других флота у Боки Которској, управо оном заливу гдје је прије триста година постојала поморска школа императора Петра Великог.
И дозволите ми прије самог краја да цитирам још једног српског светитеља Св. Владику Николаја Жичког (Велимировића):
“Велики је дуг наш пред Русијом. Може бити човек дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења.“
Везу са Русијом не чини само генетска, вјерска и крвна блискост, већ прије свега заједничка цивилизацијска, духовна и културолошка стремљења.
Данас ту везу треба да јача спознаја Руса о томе да се нишани на Београд, како би се погодила Москва, али и спознаја Срба, да је чување веза са Русијом једини наш гарант опстанка у списку народа свијета.
(Реферет поднет на међународном скупу „Балкански ратови у светлу геополитике у 21. веку“, у организацији Центра за развој међународне сарадње и Амбасаде Руске федерације у Београду, који се одржао поводом стогодишњице завршетка Балканских ратова. Циљ скупа је био разматрање основе сукоба 1912. и 1913. године, и утицај ових догађаја на креирање предуслова за I светски рат. Више о овоме види : Балкански ратови: Запад жели да Србија заврши као на почетку 1914. године)
Гојко Раичевић
Београд, 12.11.2013.
