Pročitaj mi članak
У вртлогу ратних припрема у Европи, неспремна за нови рат након тек завршених балканских ратова, Србија се нашла на удару не само војске једне велике царевине (Аустроугарске монархије) већ и на путу остваривања интереса и циљева и друге царевине (Немачке), и реваншистичким тежњама Бугарске.
Балкански ратови 1912-1913. године срушили су аустроугарске наде да ће Србија изаћи поражена и ослабљена. Победама у тим ратовима, српско оружје и Србија постали су узор многим словенским и другим народима у саставу Црно-жуте монархије. Територијална проширења Србије на југу реметила су планове Аустроугарске и Немачке за спајањем са Турском, и њихов продор на југоисток.
Разгледница „Мучеништво Србије“ штампана у Милану током Првог светског рата
Припремајући се за рат, Аустроугарска тражи повод да се војнички обрачуна са поносним и тврдоглавим јужним суседом. Провоцирање на граници, на реци Дрини (крајем 1913. и почетком 1914. године), и покушаји да се изазове српски одговор, нису давали резултате. Након Другог балканског рата, демобилизација српске војске завршена је 13. септембра, а већ 23. септембра наређена је мобилизација целе Моравске дивизије I позива и 1. и 2. прекобројног пука.
Због развоја “Арнаутске побуне“, наређена је врло брзо (27. септембра) и мобилизација Дринске дивизије I позива и 3. прекобројног пука, а истовремено је наређено да се имају сматрати у мобилисаном стању и 7, 9, 11, 12. и 13. пешадијски пук I позива и брдски артиљеријски пук (из састава посаде у новоослобођеним крајевима). Тридесетог септембра мобилисан је и брдски дивизион II позива. Краљевим Указом, демобилизација тих делова је наређена тек 10. децембра 1913. године.
Територија и становништво
Када су током лета 1914. године отпочела непријатељства, Србија је након балканских ратова (1912-1913), имала територију од 87.300 километара квадратних и више од 4.500.000 становника, са две јасно издвојене области које до тада нису економски, културно, а ни у административном смислу у потпуности срасле. Те две области у народу, а такође и у неким службеним актима називане су „Старим“ и „Новим“ областима:
– део територије од пре балканских ратова („Старе области“), површине око 54.000 километара квадратних и са око 3.000.000 становника, већински православне вероисповести, са дефинисаним уставно-демократским уређењем и широким грађанским правима;
– део територије стечене након балканских ратова („Нове области“), површине око 33.000 километара квадратних, са око 1.500.000 становника хетерогених вероисповести (православне, муслиманске и католичке) и националне припадности (српско, турско, албанско и бугарско становништво), где је формално-правно још увек владао режим ванредног стања.
Становништво је већином било пољопривредно, са стабилним сељачким друштвом у „Старим областима“, и недефинисаним, полуфеудалним односима у „Новим областима“. Када је у питању градско становништво, водећи градски слој сачињавали су трговци, али су се у тај слој убрајали и они који су били у државној служби (чиновници и официри), па и свештенство (пре свега више и делимично средње). Средње слојеве у градовима чинили су ситнији чиновници, гимназијски наставници, учитељи и занатлије. Индустрија је била тек у повоју, и концентрисана у Београду и неким већим градовима.
Највећи град у земљи био је Београд, престоница Краљевине Србије, са око 90.000 становника (у то време Софија је имала око 125.000 становника, Букурешт око 340.000, Атина око 170.000…), док су већи градови у „Старим областима“ били Ниш (са око 25.000 становника), Крагујевац (око 19.000 становника), Лесковац (око 14.000), Пожаревац (око 13.000), Врање (око 13.000), Шабац (око 12.000) и Пирот (око 11.000).
„Нове области“ су имале за то време више великих градова: Битољ (60.000), Скопље (око 50.000), Прилеп, Призрен и Штип (око 21.000), Приштина (око 19.000) и Нови Пазар (око 13.000). И док се у градовима „Старих области“, миграционим токовима село-град, константно повећавао број становника и осећао европски утицај, у „Новим областима“ градови су били оријенталног типа (касабе) и појачано се исељавало турско и уопште муслиманско становништво, стварајући на тај начин диспропорцију и умањујући све више значај градске средине у „Новим областима“.
У случају рата, који би наметао већа напрезања људских потенцијала, Србија би могла, у складу са војнотеоријским разматрањима, да има максимално мобилизацијско напрезање, да ангажује 10-15 одсто целокупног становништва, али такође би се морала узети у обзир и неинтегрисаност „Нових области“.
У таквом случају број војника под заставом износио би између 450.000 и 670.000, тако да је у јулу 1914. године ипак било мобилисано непуних 500.000, а у септембру ше од 530.000 људи, што за Србију у војничком погледу представља велико ратно напрезање (у периоду 1914-1918, дакле током трајања Првог светског рата, број мобилисаних војника Краљевине Србије, укључујући и добровољачке саставе из осталих крајева ван Србије насељених углавном српским становништвом, износио је импозантних 800.000 људи, што представља јединствен случај ангажованих људских потенцијала у свету).
У јесен 1913. године, након тек завршеног рата са Бугарском, под утицајем Аустроугарске дешава се „Арнаутска побуна“ против Србије. Тек што је демобилисала своју војску, Србија се окренула уређењу „Нових области“, и врло брзо је била принуђена да поново мобилише део својих јединица и упути их да се та побуна угуши. Ради сређивања стања и угушења побуне, део јединица улази и у Албанију да би на вододелницама успешно могао да контролише границу, али под притиском и ултиматумом Аустроугарске и Италије, и интервенцијом великих сила повлачи се са тих простора.
То је додатно дестабилизовало ситуацију у ратовима исцрпљеној Србији, поставило ју је у неповољан положај у спречавању упада побуњеничких и пљачкашких група из Албаније, и изискивало додатна напрезања српске војске.
Војногеографске карактеристике земљишта
У војногеографском смислу, орографске и хидрографске карактеристике земљишта су ублажавале неповољни положај Краљевине Србије у односу на Аустроугарску, као потенцијалног агресора и противника. Територијална проширења Србије након балканских ратова, просторно су увећала ионако разломљену границу, док се војно способно становништво „Нових области“, још неинтегрисано у војску, налазило на обуци.
Србија је била обухваћена са севера и запада Аустроугарском, док се на истоку налазила Бугарска са реваншистичким тежњама, а на југу нестабилна, новостворена Албанија. Војногеографски положај Србије није био повољан јер су били угрожени њени витални државни и војни интереси, пре свега њен најважнији политички, економски и војни део – територије „Старих области“. И поред тога што се након територијалних проширења из 1913. године помакла позадина Србије ка југу, сви индустријски, војни и мобилизацијски центри, али и сама престоница – Београд, били су на непосредним правцима удара потенцијалног агресора.
Брдско-планинско земљиште, са нерешеним и неуређеним путним комуникацијама у дубини територије, и великим рекама као преградама (Дунав, Сава и Дрина) посебно су отежавали надирање и брза дејства непријатеља, каналисали могуће правца дејстава и представљали јаке граничне препреке. Огранци и падине брдско-планинских предела спуштали су се према великим речним токовима (Дунаву и Дрини), и источно од ушћа реке Пек и јужно од реке Јадар, отежавали надирање и каналисали кретање непријатеља у долине унутрашњих речних токова и на путне комуникације.
Брдско-планинско земљиште пружало је браниоцу могућности да на ширем простору развуче непријатељске снаге и да их појединачно туче. Међутим, и овакав сужени северни, и део западног сектора приграничног фронта, био је ширине око 300 километара, што је представљало велики проблем и превазилазило људске ресурсе релативно слабих и исцрпљених српских снага.
Правци могућих дејстава непријатеља каналисани су дуж долине река. Општим правцем са севера отварао се великоморавски правац (долином Велике и Јужне Мораве, који са основице источни Срем-Банат, изводи на Ђуприју, Параћин, Ниш и Скопље), и нешто мање значајан, зато што води тежим тереном, колубарски правац. (Колубарски правац из Срема, долином реке Колубаре изводи у срце Шумадије и Србије, и преко Ибра изводи на Косово и Метохију, и угрожава градове Ваљево, Горњи Милановац, Аранђеловац, Чачак, Краљево).
Са запада, са ослонцем на Босну, изводило је неколико мање важних праваца, који својом тежином и карактеристикама земљишта, за потенцијалног нападача били би мање интересантни. То су јадарско-мачвански правац, који долином Јадра води преко Ваљева ка Горњем Милановцу, западноморавски, који преко Вишеграда изводи на Ужице и ка Крагујевцу, и санџачки правац, који изводи ка Новом Пазару.
У зависности од избора праваца дејстава, поједини речни токови у Србији представљали су значајне оро-хидрографске препреке, и природне тактички јаке ослонце за извођење задржавајуће и одсудне одбране у унутрашњости земље, који су се могли лако вештачки ојачати и припремити у инжењеријском смислу.
Српско ратиште, као део балканског, није било припремљено за рат са Аустроугарском, јер за то није било ни времена ни средстава. Целокупна саобраћајна мрежа је била неразвијена: путеви су били земљани и у мањем броју насути, а у случају већих падавина тешко проходни. Железничка мрежа била је неразвијена, са главним железничким правцем – долином Велике и Јужне Мораве, Вардара и Нишаве, и краћим огранцима од Београда ка Ваљеву, од Лапова ка Крагујевцу, од Сталаћа ка Ужицу, Зајечара ка Параћину, Скопља ка Косовској Митровици и недовршеног дела пруге Прахово-Књажевац (тимочка пруга).
Моторизацију је представљало неколико аутомобила (који су коришћени за краљевску породицу, врховну команду и неколико имућнијих породица у Србији), а главно вучно средство су биле теглеће животиње (коњи и волови). Транспортовање и пребацивање људских и материјално-техничких потенцијала, вршено је најчешће путем железнице, а од железничких станица, снагом теглећих животиња.
* Потпуковник др Иван Мијатовић је начелник Војног музеја у Београду
(РТС)
