U borbi za potomstvo nema nemoguće misije ni onda kada su pacijenti osobe sa invaliditetom, poručuje u razgovoru za "Zdravlje vodič" naš najpoznatiji genetičar dr Miodrag Stojković.
Пре него што је отишао на Харвард како би изучавао матичне ћелије, др Стојковић помогао је да свет угледа више од 800 беба. У родном Лесковцу пре 11 година основао је Специјалну болницу за лечење стерилитета и вантелесну оплодњу „Спебо“, па су многи парови који до тада нису успевали да се остваре у улози родитеља баш ту испунили своје жеље.
Преносимо интервју који је дао за портал Здравље-водич.рс.
Будући да су Ваши пацијенти биле особе са инвалидитетом, какво је Ваше искуство? Које су најчешће потешкоће са којима се сусрећу лекари, а са којим се суочавају ови пацијенти?
„У Лесковцу смо до сада најчешће имали парове код којих је један од супружника са одређеним инвалидитетом, било да се ради о лицима са оштећеним видом, са оштећеним слухом или парезом/ парализом. Врло ретко се деси да је инвалидитет заступљен код оба супружника и да затраже помоћ путем ВТО. У зависности од врсте и степена инвалидитета зависе и проблеми са којима се лекари и биолози сусрећу код таквих пацијената. Ако се ради о повреди кичмене мождине, рецимо код мушкараца, врло често је неопходан оперативни захват како би се дошло до квалитетнх сперматозоида“.
Како охрабрити особе које имају инвалидитет да крену у овај процес, будући да је он тежак и за пацијенте који се не боре порет тога и са инвалидитетом?
„Велики број таквих пацијената страхује да су одређене врсте инвалидитета наследне, да ће дете патити од исте болести, нарочито кад је реч о недостатку слуха или вида. Жеља за потомством се затим одлаже док са друге стране биолошки сат чини своје. Без обзира да ли ће се или неће одлучити за ВТО, савет је да се обрате специјалисти који ће им објаснити сам чин процедуре, предности и недостаке, као и евентуалне ризике. При том, ако је неопходно, генетско саветовање игра посебну улогу“.
Шта би држава требало да уради како би помогла особама са инвалидитетом који се спремају за процес ВТО?
„Пацијенти се најпре сусрећу са логистичким проблемима, јер нажалост у нашој земљи велики део инфраструктуре, јавног саобраћаја није прилагођен њиховим потребама, па до предрасуда. Држава, затим, може да им знатно олакша „улазак“ на листу за бесплатне процедуре, да не морају да одлазе на комисије, да недостатак сперматозоида у ејакулату није разлог за одбијање, поготову ако се ради о повредама кичмене мождине. До њих је могуће доћи коришћењем колектора, путем пункције или биопсије. Имали смо случајева да се такви пацијенти одбијају, а то сигурно није довољан разлог јер ти пацијенти из медицинских разлога заиста морају у процес ВТО са свим могућим методама које стоје на располагању“.
Да ли је у свету, рецимо у САД-у лакше особама са инвалидитетом да крену у ову процедуру?
„Лакше што се тиче наведених проблема, али са друге стране, овде у Америци велики део трошкова сносе сами пацијенти што је велика мана јер је то јако скупа процедура.
Да ли можете да се присетите неког случаја који је за Вас изгледао као немогућа мисија, а завршио се на најлепши могући начин- потомством?
„Немогуће мисије на срећу нема, она је таква само ако пацијент нема гамете тј. јајне ћелије или сперматозоиде. Али и ту причи није крај, ако желе, такви пацијенти могу на донацију. Сам инвалидитет није препрека за процес ВТО, поново, саветовање сваког пара је неопходно јер како год звучало, особе са оштећеним слухом на пример не морају да „деле“ исте узрочнике наизглед исте болести, нити оне морају да се преносе кроз генерације. Један брачни пар који се одлучио на ВТО је после другог покушаја добио бебу, мајка са оштећеним видом је рекла да би наравно волела да види своје дете, али да јој то не смета, јер како рече ‘ако нешто на овом свету лепо мирише, то је беба’.“