Pročitaj mi članak
Служба за информисање Синдиката српске полиције искористила последњи боравак председника Глише Видовића у Београду да са њим обави интервју.
Служба за информисање (СЗИ): Г. Видовићу, ово је Ваш први интервју за Службу за информисање ССП. Нека правила налажу да се у таквим приликама крене од неких општих, условно речено релаксирајућих питања. Нажалост, актуална збивања у МУП Р Србије „не дозвољавају“ нам такав приступ.
Сведоци смо, управо ових дана, као и читава јавност, ужасног злочина који је, постоји основана сумња, извршио један припадник Жандармерије. Реакције јавности су нам познате, као и реакције руководства Министарства с тим у вези. У те реакције спада и експресна смена команданта Жандармерије генерала Дикића, коју је на захтев директора полиције спровео министар унутрашњих послова. Реакције на ову смену су, како у јавности, тако и међу запосленима, различите.
Глишо Видовић: Као прво, желим да искажем саучешће породици убијених, њима је сигурно најтеже, њихову бол не може ништа ублажити. Овај стравичан злочин, међутим, имаће несагледиве последице и по породицу осумњиченог за овај злочин, па и по њега самог. Злочин је, несумњиво, допринео и покушајима одређених центара моћи да се утиче на смањење угледа искључиво једне елитне јединице Министарства као што је Жандармерија. Злочин је, дакле, нанео вишеструку штету и појединцима, Министарству унутрашњих послова и државним институцијама а не само Жандармерији како се покушава приказати у медијима. Истовремено, за сваку похвалу је професионализам радника Управе криминалистичке полиције, који су у рекордном року открили осумњиченог починиоца и привели га правди.
Што се Вашег питања тиче, моја размишљања иду у два правца. Први је, да ли се злочин могао спречити, а други је смена генерала Дикића.
Синдикат српске полиције већ дуже време упозорава на непостојање адекватне психолошке службе у Министарству, на неодговарајућу организацију психолошке службе у оквиру Министарства, на недостатак квалитетне селекције кадрова приликом пријема на рад, али и њиховог праћења током рада. Доказ за то су бројни случајеви самоубистава полицијских службеника, али ево, и оваквих случајева. ССП је, у циљу побољшања психолошке превенције, сачинио свој предлог Стратегије Психолошке превенција запослених у МУП и дао га послодавцу, али га је послодавац одбио са таквом ароганцијом која превазилази норме цивилизованог, колегијалног и професионалног понашања. Како другачије протумачити више него омаловажавајући наступ помоћника министра г. Жељка Којића који нам је поручио да је ССП злоупотребљен од стране Мирјане Смиљанић, шефа Службе за психолошку превенцију ССП и да смо сви ми њени „пацијенти“.
Ја, наравно, не могу да тврдим да би у случају прихватања предлога Стратегије наведени злочин био спречен као и већ бројна поменута самоубиства полицијских службеника, али сам уверен да је тај предлог добра полазна основа да се пријем кадрова врши уз стручну психолошку превенцију као и да се сви кадрови прате кроз рад, а управо у циљу сужавања простора за појаву оваквих или сличних случајева. Држава нам није понудила одговарајући контра-предлог, што значи да га она нема или барем да га није спровела ако га има. На жалост за овакву ситуацију нико неће одговарати.
Помозите рад Србин.инфо! Не дозволите да нас угасе ЕУ и САД.
Ако причамо о смени генерала Дикића, сматрам да се ради о политичком договору и нечијем интересу.
СЗИ: У јавности се спекулише да између генерала Дикића с једне и директора г.Вељовића с друге стране, већ дуже време букти прави мали рат. Због тога многи сматрају да је ово била само згодна прилика за смену генерала Дикића. У прилог томе наводе и чињенице да је генерал Дикић управо од г. Вељовића добијао највише оцене за свој рад, да до сада никада није поменуо поремећене односе у Жандармерији, иако је то из медија било познато и онима који нису превише упућени у сва дешавања у Министарств. Можемо приметити да је, веома индикативна изјава г. Вељовића да је овај злочин само кап која је прелила чашу, што значи да је чашу немо посматрао док је она била пуна. Да ли је одговорност командира краљевачког одреда барем на истом нивоу као и генерала Дикића. Треба ли одговорне тражити и на вишем нивоу? Да ли је било потребно да се деси овај злочин, да се деси та „одлучујућа кап“ или је морало раније да се реагује?
Глишо Видовић: Верујте ми да бих веома лако и без икакве гриже савести могао да покажем прстом на појединце као кривце за овај догађај, али то је најлакше учинити. Међутим, основни проблем је у непостојању квалитатног система о којем сам већ причао и у неспремности политичких и државних структура да препознају потребу за једним таквим системом који ће самоубиства, убиства, криминал и корупцију међу полицијским службеницима смањити на најмању могућу меру.
Чак нису толико проблем они који ту потребу не препознају, већ они који, иако знају шта је потребно, свесно не чине ништа да се начини било какав позитивни помак на том плану. Кривица је,пре свега у руководству Министарства, али и у Дирекцији полиције која нам није пружила очекивану подршку нашим захтевима, а управо наоружани припадници полиције су најчешће уплетени у овакве или сличне случајеве, мислим на самоубиства и убиства и разне теже облике криминала. Што се тиче конкретног питања на ком нивоу треба тражити одговорност за овај злочин, мислим да нико не би требало да буде аболиран од одговорности и о томе сам, чини ми се, већ довољно рекао у вом тренутку. На потезу су државни органи.
СЗИ: Остаје отужан утисак да је смена генерала Дикића пропраћена у медијима са таквом помпом да би и продуценти „Фарме“ и „Великог брата“ могли позавидети на гледаности оних делова информативног програма у којима је тема био генерал Дикић
Глишо Видовић: Тешко да се не могу сложити са вама. Смена генерала Дикића је потпуно у други план бацила сам злочин, жртве су маргинализоване. Наравно, медији користе сваку прилику и њима се, хајде да кажем, ништа не може замерити или, у најмању руку, остављам то њима на душу. Оно што мени лично смета је естрадизација полиције у тако битним питањима, у ствари, нама уопште није потребна естрадизација по било ком питању. Нема никакве потребе, говорим у професионалном смислу, да се медији користе на такав начин. Схватам ја да су другачија времена, да се не може као некад све обављати иза затворених врата, али, овако нешто је, по мени, недопустиво. Просто је незамисливо да министар каже, парафразираћу: „Потписаћу захтев за разрешење са дужности, не интересују ме разлози наведени у решењу“ или „Ја га нисам ни предложио на то место, ја сам имао неке друге предлоге“. Шта се тиме желело рећи!?
СЗИ: Не чини ли Вам се да је овом приликом прекршен Закон о заштити података о личности тако што је објављено пуно име и презиме осумњиченог за овај злочин?
Глишо Видовић: Без имало сумње у професионалост и ефикасност колега из Управе криминалистичке полиције када је у питању откривање и привођење осумњиченог за овај страшни злочин, не могу се отети утиску да је пуним објављивањем имена и презимена осумњиченог прекршен поменути Закон, осумњичени је и пре изласка пред правосудне органе осуђен и од стране јавности и од стране највиших представника државних органа. Не браним ни злочин ни осумњиченог, али је овакав потез противзаконит, непрофесионалан и неморалан. Ако се од полицијских службеника на нижим положајима, с потпуним правом, тражи законитост у раду, то исто очекујем и од највиших руководилаца Министарства.
СЗИ: Поједини експерти из области безбедности, као нпр. професор Зоран Драгишић са факултета безбедности, изјавили су да су се део Жандармерије потпуно отргао државној контроли. Како Ви тумачите ту изјаву и како ће се, по Вашем мишљењу, развијати „ситуација“ у Жандармерији?
Глишо Видовић: Ту изјаву сам и ја прочитао у средствима информисања. Не могу никако да се сложим са професором Драгишићем, наравно, уколико је његова изјава верно пренета као таква у средствима информисања. Таква изјава није утемељена у чињеничном стању. Просто ми се чини да је професор Драгишић на овај начин, овако неодмереном и непримереном изјавом, желео да избаци себе у први план, а не да на озбиљан начин анализира стање у Жандармерији. Жао ми је што нигде нисам наишао на његов деманти у вези са овом изјавом.
Чињеница је да у тој организационој постоје бројни проблеми, да у њој владају лоши међуљудски односи, прате је бројне афере и то не може нико оспорити. Познато је и да је против генерала Дикића прошле године поднета тужба због злостављања на раду, то је било и у средствим јавног информисања, а са свим проблемима су, то је више него јасно, упознати и директор и министар. Зашто су они допустили да све то оде до тачке до које је дошло, на то питање они дугују одговор и држави и јавности.
Нисам у могућности да предвидим како ће се развијати даља ситуација у Жандармерији, али као припадник полиције, као неко ко с поносом носи ову униформу, имам право на мишљење да са избором новог команданта Жандармерије не би требало журити. Треба пронаћи праву личност. Та личност треба да има одређене карактеристике: стручност, професионални ауторитет међу колегама, познавање људи у жандармерији, личност за коју се не везују никакве афере у прошлости, личност која није склона медијском експонирању, и личност која, ни у ком случају, неће зависити од политичких чинилаца.
Наравно да се списак потребних особина овиме не завршава. Такође је веома битно да се оствари заиста искрен договор руководства око избора новог команданта. На жалост, како чујем, мада су то за сада само спекулације, већ постоје дисонатни тонови релевантних чинилаца око избора новог команданта Жандармерије. Надам се да се ове спекулације неће показати као тачне.
СЗИ: По особинама које сте навели, очито сматрате да новог команданта Жандармерије треба тражити у самом Министарству.
Глишо Видовић: Ја сам уверен да Министарство располаже довољно квалитетним кадровима од којих би могло да се пробере, од којих би неко могао бити нови командант Жандармерије. Добрих и квалитетних људи има, потребно је само да се они који о томе одлучују ослободе навике да старешине постављају по критеријуму личне блискости са појединцима. Не би такође ваљало новог команданта тражити ван Министарства. Није тако давно било када је из Војске Србије у Жандармерију дошао пуковник Тешић, који није имао потребне квалитете да би постао генерал у Војсци, али је ту своју амбицију успео да оствари у Жандармерији.
То је била деградација Жандармерије и деградација Министарства у целини. Још кад томе додамо, како се прича, да је на радним састанцима у Жандармерији главну реч имала његова супруга…. бламажа је била још већа. Жандармерији не требају неостварени војни кадрови. Такви потези делују демотивишуће на запослене у Министарству, јер је то јасна порука: „Ма колико и ма како ви добро радили, ви нисте довољно добри, зато ћемо довести оне које нису били довољно добри на неком другом месту, јер су они и као такви далеко бољи од вас.“ Није ово карактеристично само за Жандармерију, било је сличних потеза и у неким другим организационим јединицама Министарства.
СЗИ: Не чини ли Вам се да и у Министарству има оних којима је превасходни циљ да постану генерали, па чак и без икаквог утемељења у закону и у актима о унутрашњој организацији и систематизацији.
Глишо Видовић: Добро сте то приметили. Додела генералских чинова у Министарству је постала средство корупције којим високи руководиоци везују за себе појединце од којих се очекује лојалност или их награђују за већ показану приврженост. То није карактеристично само за садашње руководство, било је тога и раније, али је у садашњем тренутку то доведено до бесмисла, односно до обесмишљавања генералских чинова. Како другачије тумачити чињеницу да је генералски чин додељен лицу из Сектора за заједничке послове. Па, једна од замерки странаца пре десетак година је била милитаризација, како су они тумачили увођење чинова у Министарство, због чега су ови и укинути у свим организационим јединицама осим у оним паравојним где чинови једино и имају смисла. Да не буде забуне, кад кажем паравојне, мислим на легалне паравојне формације у Министарству попут Жандармерије, САЈ-а и ПТЈ-а.
СЗИ: Г. Видовићу, како видите синдикални покрет у Министарству данас.
Глишо Видовић: Све теме о којима смо до сада разговарали и те како имају везе са синдикатом. Свако дешавање у Министарству које може утицати на радну атмосферу, на положај и перспективу запослених у Министарству, увек ће бити тема синдиката. Негативна селекција кадрова и незаконито поступање старешина према запосленима битно утичу на све нас појединачно и у целини, а стварање услова за здраву радну атмосферу је један од основних задатака синдиката.
Што се Вашег питања тиче… Иако синдикализам у Министарству има традицију дугу преко двадесет година и упркос неким успесима у даљој и ближој прошлости, синдикализам у правом смислу речи у Министарству је још увек у повоју и ту се уопште не разликујемо од синдикалног покрета у Србији уопште. Велики број синдикалних организација у Министарству се може посматрати и као начин за изражавање плурализма интереса запослених, али истовремено и као неспремност или неспособност већих синдиката да на прави начин заступају интересе свих оних који су заинтересовани за синдикално организовање.
Кад ово кажем, заиста не желим да било кога критикујем и увредим, то је једноставно таква фаза у развоју синдикалног покрета. Неспорно је и неоспорно је да су сви данашњи синдикати у полицији баштиници идеја Независног синдиката полиције, првог синдиката у Министарству који је основан пре више од двадесет година и који је и данас најбројнији синдикат у Министарству, али је исто тако неспорно и неоспорно да велики број запослених данас припада неким другим синдикатима.
Оно што мене забрињава није та, хајде, назовимо је организациона подељеност, она је у овом тренутку, условно, можда и пожељна, већ недостатак минимума сарадње постојећих синдиката око оних најзначајнијих питања која тиште све запослене. Наше чланство јесте подељено у организационом смислу, али је у највећој могућој мери јединствено када су у питању дефинисање заједничког интереса и заузимање заједничких ставова. При томе не треба заборавити и велики број запослених који нису чланови ниједног синдиката, а чији се утицај на синдикате не може занемарити или га бар не би требало занемарити.
СЗИ: Синдикат српске полиције је недавно упутио отворени позив Независном синдикату полиције и Полицијском синдикату Србије да преузму иницијативу за успостављање тог неопходног минимума сарадње.
Глишо Видовић: Тачно тако. ССП је упутио апел овим двама репрезентативним синдикатима у Министарству да као најстарији и најбројнији, дакле ценећи управо њихову репрезентативност, предузму једну такву иницијативу за минимум сарадње на равноправним основама. Ми у ССП сматрамо да се увек могу наћи теме о којима можемо заузети заједнички став и заједнички наступити пред послодавцем. При томе не мислим само на наша три синдиката већ и на остале, мање синдикате.
Већ сада има неколико таквих тема. Не бих да прејудицирам, али просто не верујем да се мишљења руководства и чланства других синдиката разликују од наших када је у питању негативна селекција кадрова и запошљавање по партијско-буразерско-
Бројни су примери где можемо остварити неопходну сарадњу и чак и заједнички наступ. Наравно, увек ће бити и оних места на којима ћемо имати исте или скоро исте ставове, али ћемо имати различита виђења у приступу решавања одређених проблема. На пример, може се заузети исти или скоро исти став око неког проблема, али ће неки синдикат мислити да је штрајк запослених једини начин за решавање тог проблема, док ће други синдикат сматрати, у складу са својим проценама, да би штрајк у том тренутку био контра-продуктиван. Биће, опет, оних који ће размишљати у правцу неког специфичног вида протеста, али не и о штрајку. Оваквих ситуација је било у прошлости и биће их сигурно још, али такве ствари не би смеле да нас разједињују, напротив, уколико се превазиђу неки анимозитети, могу нас натерати на креативнији приступ у синдикалном раду.
СЗИ: Шта нам можете рећи о Синдикату српске полиције у овом тренутку?
Глишо Видовић: Од свог оснивања 2007. године ССП је прошао кроз више фаза. Након почетног успона дошло је до одређеног пада, како у активностима Синдиката тако и у броју чланова, али је тај проблем пре две године превазиђен. Наш синдикат пажљиво прати сва збивања у Министарству, благовремено и на прави начин реагујемо на све проблеме који су у интересу запослених, што је резултирало њиховим све већим поверењем, а самим тиме је дошло и до повећања броја чланова Синдиката.
Само у Београду, од јануара до јула месеца ове године, добили смо преко 1100 нових чланова, са тенденцијом да тај број до краја године буде значајно већи, што је нама више него добар знак да смо на правом путу. Повећан број синдикалних група и чланова Синдиката на територији читаве Србије натерао нас је и на организационе промене. Изменом Статута добили смо нови облик организовања – Регионалнe центрe као виши ниво организовања. Регионални центар покрива синдикалне групе које делују на територији једне полицијске управе, док је Београд због великог боја чланова подељен на два регионална центра и то: Регионални центар Седиште Министарства и Регионални центар ПУ Београд. Није искључено да ћемо због сталног прилива нових чланова почетком следеће године бити приморани да изнађемо још ефикасније облике организовања.
СЗИ: Када причамо о повећању броја чланова, неминовно се намеће питање репрезентативности Синдиката.
Глишо Видовић: Синдикат већ у овом тренутку испуњава законске услове да постане репрезентативан, међутим, нисмо још увек поднели захтев за преиспитивање репрезентативности, јер нас то питање не оптерећује превише. Наравно да је репрезентативност битна, али оно чиме се ми пре свега бавимо је не пуки број чланова, већ и оне друге ствари које уз ту репрезентативност иду. Репрезентативност ћемо схватити као награду коју су нам дали запослени својим учлањењем у Синдикат за досадашњи рад, али и као обавезу да се у будућности на још квалитетнији начин залажемо за остваривање наших програмских циљева.
СЗИ: По Вашем мишљењу, шта је то што по чему се наш Синдикат разликује од других синдиката у Министарству, шта је то због чега је значајно повећан прилив нових чланова?
Глишо Видовић: Мислим да смо запослене заинтересовали пре свега својом отвореношћу и приступачношћу, искреним односом и према себи и према другима. То, наравно, не може увек бити довољно да некога привучеш у чланство, због чега верујем да су запослени, поред тога, препознали нашу доследност у указивању на одређене проблеме, истрајност у настојањима да се ти проблеми реше, да су уочили нашу спремност и на, да не испаднем патетичан, личне жртве, наших активиста који су због својих активности често мете и најгрубљих подметања, шиканирања и малтретирања од стране појединих званичника у Министарству.
Такође, мислим и да је наш коректан однос према другим синдикатима у Министарству…. ниједан наш синдикални функционер никада, ни у једном јавном наступу, ни у једном свом акту, није негативно коментарисао и „прозивао“ друге синдикате и њихове руководиоце … дакле, мислим да је наш такав наступ сигурно имао утицаја да неки поразмисле о учлањењу у наш Синдикат.
На мени лично и на члановима Главног одбора ССП лежи одговорност да те позитивне особине које су нас красиле у претходном периоду буду наш знак препознавања и у будућности.
СЗИ: Можете ли бити мало одређенији и навести нам неке од тих, како Ви кажете, позитивних особина Синдиката?
Глишо Видовић: ССП изузетну пажњу посвећује транспарентности у свим облицима свога деловања, не дајемо нереална обећања, препознатљиви смо по квалитетној и ефикасној правној заштити, по различитим облицима хуманитарног деловања, а велику пажњу посвећујемо и уређењу међусобних односа унутар организације, јер је то основа доброг функционисања сваког, па и нашег Синдикатa.
Чињеница је да се преко рачуна синдиката прикупља велика количина новца од чланарина или од донација намењена за активности организације. Ту се, ако нису уређени односи материјално-финансијским правилником и не врши се контрола трансакција од стране независног органа синдиката, може доћи у искушење да се новац усмерава у нелегалне токове, односно да се ненаменски троши. ССП има прецизно дефинисан Правилник о материјално финансијском пословању, а извршене трансакције се контролишу од стране Надзорног одбора којег је бирала Скупштина. Такође сваки синдикални активиста може и има право да се и сам увери у пословање организације.
У претходном периоду смо имали и контролу финансија од стране Сектора унутрашње контроле и од судског вештака који су пословање испитивали на основу анонимне пријаве да се незаконито врше трансакције. Наравно, резултат истраге је свима познат и то нам је дало нову снагу да наставимо путем који се крећемо. Напомињем да Сектор унутрашње контроле није био надлежан да нас контролише, али се ми нисмо противили јер су то наше колеге и они су, на крају крајева, били најбоља реклама за нас.
Синдикат српске полиције је препознатљив по квалитетној правној заштити. Тренутно на платном списку имамо 14 адвоката који делују на територији целе Србије. Један од наших приоритетних обавеза је правна заштита наших чланова. На запослене у МУП се примењује већи број законских и подзаконских аката који уређују радно-правну материју.
Примењује се Закон о раду, Закон о државним службеницима, Закон о полицији, Закон о спречавању злостављања на раду, Посебан колективни уговор за државне службенике, Посебан колективни уговор за полицијске службенике, разни правилници и бројне депеше које често нису утемељене на законима. У тој шуми прописа ми имамо обавезу да наше чланове а и друге запослене подучимо или им укажемо како треба реаговати у одређеној ситуацији. Ако је потребно ангажујемо адвокате у дисциплинским или кривичним поступцима када сматрамо да је наш члан неоправдано процесуиран.
Веома смо активни у организовању различитих хуманитарних акција, прикупљању новчане помоћи, за болесне колеге организујемо акције добровољног давања крви. Организујемо меморијалне турнире у част наших настрадалих колега који су свој живот несебично дали обављајући своју дужност.
Пошто је наш посао врло тежак и стресан, а запослени имају потребу за дружењем, једном у години одржавамо спортску манифестацију у виду Полицијаде. На њој се окупи више од 700 запослених, чланова нашег синдиката који имају прилику да се надмећу у 11 спортских дисциплина ( мали фудбал, шах, пикадо, одбојка, риболов, стони тенис, баскет, надвлачење конопца, рукомет, стрељаштво, планинарење). Након одржавања спортског дела, дружење настављамо уз пригодну забаву и свечаност на којој уручујемо заслужене награде победницима.
Осим ове релаксирајуће – дозволићу себи и да се нашалим – у суштини терапеутске улоге, оваква окупљања имају задатак, између осталог, да се наши чланови из различитих крајева Србије упознају, да се они који се већ познају додатно зближе, да разменимо искуства и идеје, да видимо да ли је оно што смо радили у претходном периоду добро или не, али и да, на неки начин, размотримо наше будуће кораке.
Све наведено неминовно доприноси већем синдикалном јединству које нам је неопходно у наступајућем периоду.
СЗИ: Који су, према Вашем мишљењу, главни проблеми са којима се ССП суочавао у претходном периоду?
Глишо Видовић: Први и основни проблем је што у претходних годину дана Министарство није имало свога домаћина, јер је министар своје време трошио на све друго осим на организацију и контролу рада Министарства.
Бројне његове обавезе као председника Владе, као и обавезе у преговарачком послу са Бриселом, биле су објективна препрека да би министар могао да се довољно посвети својим обавезама у Министарству.
Ако томе додамо и његове не тако мале „обавезе“ према разноразним естрадним и другим уметницима и пријатељима којима је такође морао да се поклонити пажњу, па све оно време које му је било потребно да се одбрани од афера због веза са лицима из криминогених средина, разумљиво је да није имао простора не само за сарадњу на отвореним питањима са нашим Синдикатом, већ са Синдикатима уопште. Овим, наравно, не желим да оправдам министра због одсуства комуникације са ССП, јер нама није утеха то што није имао времена ни за друге синдикате, већ само покушавам да објасним ситуацију.
Свестан свега тога и упркос томе, министар је као сваки амбициозан политичар покушао преко својих најближих сарадника одржава неке најминималније посредне контакте, те неке најосновније контакте са синдикатима које је одржавао преко својих сарадника, док је он сам за синдикате. Њему су у таквим ситуацијама синдикати служили искључиво као декор, фотографије са синдикалним руководиоцима су му добро долазиле за стварање лажне представе о доброј сарадњи, а у стварности таквог нечег уопште није било.
Руководство ССП никада није пристало на такву расподелу улога, није нам се свидело намењена рола пластичног фикуса у министровој канцеларији и због тога нисам присуствовао прослави поводом Првог маја. Са оваквим образложењем смо упознали министра путем дописа. Потврду исправности оваквог нашег става пружила нам је и чињеница да је изјава председника јеног синдиката дата том приликом „искасапљена“ и из ње су узете само неке позитивне оцене, док су оштре критичке речи избачене из изјаве.
Следећи проблем је био и још увек је тај што је министар за своје најближе сараднике поставио некомпететне особе, особе које нису способне да одговоре својим функцијама. Та лица никада раније нису радила у Министарству и они не препознају потребе Министарства, па, ако хоћете, нису се баш ни потрудили да их препознају. То је сасвим разумљиво, јер таквим лицима Министарство користи само као пролазна, а некима као прелазна фаза ка следећој политичкој функцији и ништа више. Они млађи ће лепо попунити своју радну биографију која ће им бити добра основа за напредовање у странци и ка неким будућим политичким ангажманима, док је онима старијима посао у Министарству само још један степеник више до „заслужене“ пензије, а некима чак и прилика да се активирају из пензије.
Знајући све то, ми из ССП смо ипак покушавали да остваримо сарадњу и добру комуникацију и да на свој начин укажемо на неке проблеме тражећи њихово решавање. Уместо правог одговора понуђена нам је демагогија, стално неки изговори због чега се нешто не може или се на томе као ради, што је изазвало нашу оштру критику. Због тога су појединци из руководства, подржани и од самог министра, покушали да на све начине дискредитују неке синдикалне руководиоце и неке наше акције, показујући при томе одсуство и трунке морала: ем су неспособни, ем покушавају да те своје недостатке прикрију нападајући Синдикат.
Нису се либили да при томе користе плаћене новинаре у појединим електронским и штампаним медијима, новинаре које министар о трошку Министарства често води на своја службена путовања у земљи и ван земље. Наравно да смо се министру и „свим министровим људима“ и таквом начину комуникације жестоко супротставили и то ћемо радити и убудуће, без обзира о коме се буде радило. Није тајна, такође, да поједини наши чланови већ годинама немају никаква решења о распоређивању у складу са Законом и да су они, као и поједини синдикални руководиоци са решењем, у потпуности искључени из радног процеса. Иако смо се у више наврата обраћали првом човеку Министарства у вези са овим али и бројним другим проблемима, тражећи директан састанак са њим, никада никакав позитиван сигнал нисмо добили, једино што смо добили било је игнорисање.
СЗИ: Шта је Ваш став, како се овакви проблеми могу превазићи?
Глишо Видовић: Мислим да би за све нас, дакле, не само за ССП већ за све запослене, било најбоље да Министарство добије свог првог човека који ће се све своје интелектуалне и радне капацитете усмерити само и искључиво према Министарству. Оваква ситуација као што је сада је неодржива. Нама треба министар који ће моћи да испуни основне услове које сваки запослени мора да испуни да би се запослио.
Треба нам министар за кога се неће везивати разне афере, треба нам министар који ће бити поштован и у Министарству и ван њега. Треба нам министар који своје Министарство неће користити искључиво за своју политичку промоцију и који ће се у поптуности посветити својим обавезама. Не треба нам министар који ће мислити да је омиљен међу запосленима само зато што се тамо на некој прослави међу запосленима опустио и запевао неки народњак. Не треба нам министар који ће се хвалити тиме да му је отац био полицајац, већ министар који ће бити посвећен своме послу и давати опипљиве резултате.
Све ово се, наравно, односи и на његове најближе сараднике. И они морају да испуњавају основне критеријуме да буду постављени на одређене функције, а не да им је једини квалитет пријатељство са министром. Они морају пре свега да буду способни да самостално обављају своје функције, а не да за сваку ситницу морају имати министрову сагласност или дозволу. Запослени лако препознају квалитет, те им стога уопште није тешко да одвоје рђаво од доброг.
СЗИ: Који су то изазови који се постављају пред ССП у наредном периоду?
Глишо Видовић: На макро-плану нам предстоји велики изазов који Влада намерава да постави пред све синдикате, а то је редукција, односно ограничавање права запослених на штрајк, што би сигурно требало да се одрази и на право на штрајк запослених у МУП-у.
Немамо још увек праве и конкретне информације с тим у вези, због чега је на нама обавеза да пратимо даље потезе Владе који ће ићи у том правцу и да се према тим потезима одредимо и заузмемо ставове којих ћемо се придржавати. Овај потенцијални проблем није проблем само ССП нити само синдиката у полицији, већ проблем синдикалног покрета у Србији уопште. Жалосно је, међутим, што и на тој „великој сцени“ нема јединства међу репрезентативним и мањим синдикатима, што ће Влада сигурно покушати да искористи.
На нижем нивоу, очекују се даље реформе у Министарству, а реформе поред позитивних носе врло често и неке негативне ствари када су запослени у питању. Реформе су увек прилика да се укину или ограниче нека стечена права запослених због чега сви синдикати у Министарству морају бити веома обазриви.
Наравно и даље ћемо инсистирати на неким питањима које смо покренули у претходном периоду а то се пре свега односи на реформу, у ствари, пре бих рекао изградњу адекватне службе за психолошку ппревенцију запосленима у МУП-у у складу са понуђеном Стратегијом службе псиолошке превенције, залагаћемо се за даљу декриминализацију у Министарству, покренућемо предлог за измену Закона о пензијском и инвалидском осигурању, како би се радницима Минситарства омогућило да стекну услове за пензију под истим условима као припадници БИА-е и војних обавештајаца, јер нико не може да нас убеди да је њихов посао стреснији од нашег, а садашњим законским решењима се фактички обесмишљава бенефицирани радни стаж за запослене у Министарству.
Од акутних проблема издвојио бих решавање питања исплате путних трошкова за запослене, у чему би наш Синдикат требало да да свој пуни допринос. Тачно је да у наплати путних трошкова има одређених злоупотреба, али је недопустиво да се због тога кажњавају сви запослени. Потребно је усвојити нови правилник којим ће се регулисати ова материја и наш Синдикат је ао велики допринос у његовој изради, шта се још чека и зашто га министар не потписује, нисмо упознати.
Један од начина за смањивање издвајања за путне трошкове је свакако и премештање запослених на радна места у местима становања, у случајевима када је то могуће, у чему смо добили почетну подршку Дирекције полиције и самог директора, али постигнуте резултате сматрамо са делимично успешним, јер је само један минималан број радника на тај начин премештен. Ова акција се мора наставити и ми видимо да у томе имамо неизречену али ипак приметну подршку других синдиката у Министарству.
Руководство ССП ће у наступајућем периоду направити план мера и радњи које ће применити како би се осујетило даље избегавање плаћања путних трошкова запосленима, укључујући, као крајњу меру, и штрајк запослених. Ниједна мера, међутим, неће бити примењена без дубоког промишљања и процене подршке запослених.
Не смемо никако заборавити ни новчану помоћ од 10000,00 РСД за коју ћемо се свим силама залагати да уђе у обрачун за плату, као што је то обећао и министар Дачић.
СЗИ: Ваша порука за крај овог разговора?
Глишо Видовић: Позивам све чланове и симпатизере ССП да се што више укључују у синдикалне активности, али и да редовно контролишу рад руководиоца синдикалних група, да им не дозвољавају да се опусте, да траже од њих да им поднесе извештаје о раду.
Све запослене у Министарству који су у нашем досадашњем раду видели неки квалитет, који су у неким нашим ставовима и делима препознали себе, који мисле да радимо и у њихову корист, све њих би позвао да нам се придруже и да нам на тај начин дају подршку, али и да нас истовремено обавежу да истрајемо на путу којим смо кренули.
ССП не бежи од добронамерне критике и од стране чланова других синдиката, потребна нам је и њихова подршка у оним питањима у којима нам се интереси поклапају.
Све нас ускоро чека решавање веома битних питања, а потенцијални успех је могућ само уколико остваримо најшири заједнички фронт. У сваком другом случају осуђени смо на неуспех.
Служба за информисање ССП
