(Драгољуб Збиљић)

Наши цењени професори који се језичким и графијским питањима баве у плаћеним институцијама Матици српској, САНУ-у, Институту САНУ-а за српски језик, могло би се рећи, дају прилично тачне, како се то у науци зове, описе стања језика и писма Срба данас.

Стање је, често, још и лошије него што га они предочавају. Нажалост, они, обично, не дају практично, могуће и примењиво решење проблема, односно то решење и не предлажу на основу неког важећег научног договора лингвиста, јер такав договор наших научника и стручњака званично и не постоји, после оног Новосадског договора (1954) који се, углавном, показао погубним за будућност српског језика и писма. Чак и тај договор из 1954. с Хрватима спроводио се фалсификовано, а не изворно, поготово кад је реч о писму Срба – ћирилици.

Није проблем у томе што се у школи мало о томе учи, него што се и даље, углавном, све погрешно учи на основу фалсификоване основе Вукове реформе. Наша чиста у свему научна лингвистика о српском језику и писму не постоји већ стотинак година. Она се оваплотила у српским научно-стручним институцијама у лажну науку – с(е)рбокроатистику у којој се није изучавао српски језик по изворној Вуковој реформи српског језика и писма, него по фалсификованој основи те реформе. Доказ томе довољна је чињеница да САНУ, тј. њен Институт за српски језик и данас не прихвата суштински српски, него се бави и даље Речником српскохрватског књижевног и народног језика (за разлику од Вука који је сачинио два издања Српског рјечника (1818. и 1852), а у Матици српској на све иницијативе да се поништи и данас суштинска прећутна примена Новосадског договора једноставно – ћуте.

Без два важна посла: прво, рестаурације српског језика и српске лингвистике на изворној Вуковој реформи и без суштинске лустрације (али стварне) српских с(е)рбокроатиста од те с(е)рбокроатистичке квазинауке, српски језик ће полако или брзо нестајати, како се већ и ти данашњи стручњаци жале у гласилима.

Наши научници и стручњаци говоре већ и о нестајању српског језика и писма, али се понашају као да се то догађа нечијем другом језику и писму. Једноставно, својим практичним и примењивим предлозима и акцијама не показују готово ни минимум нужне практичне заинтересованости да се то заустави или макар ублажи и успори. Они, углавном, не говоре јасно и довољно гласно о томе да се у Србији већ увелико догађа чиста колонизација страног језика и писма и да је на делу већ неко време позната одавно глотофагија (гутање) српског језика у корист туђих језика и писама, а поготово српског писма ћирилице у корист хрватске гајице. Наши с(е)рбокроатисти никако да схвате да су једини који српски језик и даље посматрају двоазбучно у синхронијском значењу, што је последица ранијих прећутних или и јавних предлога и договора да се српска ћирилица „постепено“ замени ранијом србокатоличком и(ли) потом хрватском абецедом. Наши лингвисти су у институцијама одавно уништили српски језик и српско писмо, а ово данас су само последице које ће бити све горе ако се не уради у научно-стручним институцијама и школству речена рестаурација српског језика на научним основама и на изворној Вуковој реформи, а не на њеном стогодишњем фалсификату, као и речена лустрација наших лингвиста од с(е)рбокроатистике. Без тога, неизбежног посла у нашим институцијама, може бити само све горе стање у српској језичкој култури и у будућности српског језика и српске азбуке.

Удружење „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001) пре 14 година једино је било схватило да ће све ово у везу са српском језичком културом и са српским писмом ћирилицом, нарочито, тећи оваквим путем. Зато је „Ћирилица“ за тих 14 година објавила двадесетак књига у којима смо ово стање о коме овде говоримо детаљно описали и истакли да, ако се не уваже званично и договорно наши јасни предлози, тачно смо предвидели шта ће бити последица настављања српске ненаучне лингвистике. А то је ово о чему и други данас говоре, али и даље без конкретних предлога поступака који могу стање поправити. Схватили смо и описали да ће се рађати „нови језици“ на основу српског (вуковског, штокавског) језика и да ће нам све брже нестајати писмо, али не само због Вукове „лоше“ реформе, него много више због фалсификовања његове реформе у примени и тумачењима.

Институције (па и најважније од њих) те наше налазе нису на природан начин уважавале, а данас слично нама говоре, али и даље раде погрешно на темељу фалсификоване Вукове реформе коју су претворили у с(е)рбокоатистику и тако се целог двадесетог века, па и на почетку 21. баве лажном науком, а из лажне науке није могла никако да произиђе прихватљива језичка општа култура и није могло да се сачува ћириличко писмо јер му је неуставно и неприродно, непримењиво на дужи рок, уведено параписмо у Правопису српскога језика Матице српске (1993-2010). Њима не смета ни што је то неуставно решење питања писма према Члану 10. Устава Србије, него измишљају некакву различиту „службену“ и „неслужбену“, „јавну“ и какву све не употребу српског језика и писма, уместо да, јдноставно, кажу и напишу у правопису као сви други у свету, да се српски језик пише српском ћирилицом (једним, наравно, писмом, јер два писма нису потребна никоме, нити их има ико осим Срба и у еврпопским и у светским језицима и народима).

Српски с(е)рбокроатисти у институцијама још не могу (или због нечега неће!?) да схвате зашто нигде у престижном свету нико не прихвата у својим језицима двоазбучје, тј.писмо и параписмо у писању њихових језика. То је последица ранијег договора на Новосадског договору (1954) да се иде на таква решења да би се „постепено“, па онда насилно и убрзано, заменила српска ћирилица хрватском гајицом.

Чак су неки српски лингвисти гајицу од пре петнаестак година преименовали у „српску латиницу“ са значењем „општесрпска“ мислећи, па чак и наивно тврдећи, да се преко преименовања регистроване у свету хрватске латинице може „спасити“ и српски језик и српска књижевност. Они мисле да се преко писма може Србима „отети“ књижевна и друга дела, а не схватају да писмо не мења природу језика и власништво над језиком. Зато су они за двоазбучје, а у двоазбучју је нерешено питање ћирилице и она нестаје и из ових данашњих изузетака.

Без овога и(ли) сличнога објашњења, све је то само почетно њихово описивање стања, а „док се баба чешља, српски језик увелико гори“. А оно је очигледно данас и деци у вртићима. Проблем је што нема системских научних решења и што нема (опште)српских договора о тим решењима. Не пружају их с(е)рбокроатисти, јер не разумеју или неће да разумеју зашто нам данас нестају и језик и писмо.

Дакле,ово што се данас укратко говори у штампаним и(ли)електронским гласилима ми смо у Удружењу „Ћирилица“ научно-стручно и детаљно описали у 20-ак књига и имамо чиста, јасна и неизбежна решења о којима овде рекосмо понешто тек у основним цртама. Наша су решења заснована на сазнању да се српска језичка наука већ стотинак година у нашим институцијама бави само фалсификованом Вуковом реформом језика, јер Вук никада није био практични с(е)рбокроатиста у науци о језику.

Има све више појединаца који нису лингвисти, а виде да ништа није данас добро у српском језику и писму, па, као, недовољно упућени, мисле да је главни „кривац“ због тога Вукова реформа и да је једини излаз (антивукова) контрареформа, као да је то после два века могуће. (Да јер то оствариво, свакако би требало извести контрареформу.) А они ту реформу гледају кроз ове последице, а не схватају да је Вукова реформа међу Србима у њиховој науци тзв. с(е)рбокроатистици фалсификована у примени и у темељном одређењу српског власништва над језиком.

Проблем је, дакле, основни у томе што је српска језичка наука изгубила цео 20. век у неговању (невуковске) сербокроатистике која је била за српски језик, за српску азбуку, па тиме и за Србе, погубна у сваком погледу. И, уз то, све оно што Вук није најбоље решио, то су још додатно погоршали каснији вуковци у повици, а невуковци у суштини.

Треба схватити да народ никад није кривац ни за шта, па ни за лошу језичку реформу, језичку културу и за нестајање ћирилице. Народ увек само плаћа, а стручњаци раде, па или поправљају или кваре. Нажалост, треба схватити истину – наши стручњаци већ стотинак година кваре српски језик и затиру српско писмо, одузимају суверенитет српском народу над његовим језиком и писмом, јер су га претворили у „заједнички језик“, што он, суштински и вуковски гледано, није. Он је заједнички само уколико је „заједнички“ језик, на пример Немаца и Аустријанаца, Енглеза и Американаца, Канађана и Аустралијанаца, али се ти језици зову немачки (никад, наравно, „аустријсконемачки“ и(/ли) „амерички“, „канадски“, „аустралијански“. Некад се каже „амерички енглески“, рецимо, али само да би се одредило да је реч о „енглеском језику на амерички начин“.

Тако се само од народног (вуковског) језика Срба стварају „нови“ језици с другим именом, а суштински су (што рекао Вук) – „исто то само мало друкчије у лексици, у стандарду или у писму. То се чинило највише зарад лажне, никада неиспуњене наде у јачање „југословенства“ и „братства јединства“, а правило је да, и када смо стварно браћа, нерадо поклањамо своје производе, него за свој сир тражимо паре.
Српски лингвисти с(е)рбокроатисти ни данас не схватају (или због нечега неће да схвате) да српски језик није нити може бити никаква и ничија варијанта. Он није настао из „српскохрватског језика“ да би му био варијанта. Него је било сасвим обратно. „Српскохрватски језик“ је настао у називу, тј. у преименовању из српског (вуковског, штокавцског) језика, али на ненаучној, идеолошкој и политикантској основи. А српски језичари и данас у уџбеницима за школе кажу да је српски језик варијанта (српскохрватског) језика или чак не наводе српски језик као један о јужнословенских језика, него га и даље сматрају делом – варијантом „српскохрватског“! Изворни српски језик, дакле, није ничија варијанта, него је аутохтони српски језик чији је стандардни језик сачинио Вук на основу народног језика Срба, а не Хрвата. С Хрватима се, касније, ушло у игру и у томе су српски лингвисти, једноставно, изиграни као лоши и(ли) (зло)оупотребљени научници.

Ознаке: ћирилица, Вукова реформа, Драгољуб Збиљић