Кампање „купујмо домаће“ опробани су рецепти којима се мобилише домаћа јавност и инсистира на економском патриотизму и подстицању куповине домаћих производа науштрб страних.

Пише: Борислав Боровић

Готово да нема друштва или државе у којој се сличне кампање нису појављивале. Почев од најразвијенијих, преко земаља утранзицији као што је Србија до сиромашних држава „трећег света“. Тежиште ових кампања увек је на економској заштити домаћепроизводње и те кампање се редовно појављују у периодима економских криза. Тада је потребнонаћи „кривца“ за те поремећаје, а то је, дакако, куповина стране робе и губитак радних места у домаћим компанијама.Оне се поклапају сгубитком радних места и осетнијим падом стандарда људи који живе и раде у тој земљи, јер они и јесу права мета тих кампања. Од таквихпокушаја нису биле изузете ни САД, колевка либералне трговине, у времену када је јефтина кинеска роба преплавила америчко тржиште. Исто се догодило са Италијом када је требало да буду донети локалнизакони којима би се „кебаб ресторани“ изместили на периферије градова Италије, док би се предност у центрима дала ресторанима саиталијанском националном кухињом. Још се сећамо и кампањеМинистарства трговине Србије и званичне кампање „Купујмо домаће“ пре десетак година.

Са становишта озбиљне економске политике једне земље овакве једнократне ад хок кампање више говоре о грешкама направљеним у економској политици и по правилу су популистичке и крајње непродуктивне. А у Србији и многим земљама потписницама међународних трговинских споразума законски су и недозвољене. Дало би се онда закључити да економски патриотизам овог типа није користан и да из нас треба да говори само „потрошач“, то јест да задовољење личних тренутних потреба сваког од нас мора бити једини критеријум при избору робе које купујемо или услуга које користимо.

Са овим бих био сагласан живим у САД или Немачкој, али и тада делимично. САД и Немачка створиле су механизам по коме им ретко ко може ући у тржиште ако то претходно нису укалкулисале и дозволиле.Србија то није обезбедила и зато морам да кажем да стандард моје породице, условно речено, зависи од снаге српскепривреде. А ово претходно ми је дословно рекао мој познаник,државни чиновник из Немачке, само што је уместо Србије поменуо Немачку. Тада ми је рекао да би био скандал без преседана када би и нижи чиновници у немачкој администрацији возили службене аутомобиле који нису немачке производње. Када би нека општина у овој земљи расписала тендер за набавку аутомобила, вероватно би победила „тојота“ или неки други произвођач. О скандалу на вишем нивоу власти не треба трошити речи. Слично је и у другим развијеним земљама.Али није случај у земљама слабе и неразвијене економије. Парадокс? Не. Него управо системска грешка у вођењу економске, то јест спољнотрговинске политике. У поменутим случајевима САД или Италије није се радило о системској грешци, него пре о „инциденту“ чији негативни ефекти би били анулирани чистим протекционизмом. Залуд је било Кини да се буни против очигледног протекционизма САД око цена ауто-гума из Кине. Или протекционизма ЕУ у случају панела за соларну енергију, такође из Кине. Србија није ни САД ни ЕУ да једноставним царинским протекционизмом „реши ствар“. А да ли би било природно и нормално да „фијат“ буде службени аутомобил администрације у Србији? Или да камион ФАП-а буде доминантан у комуналним државним предузећима? Или да српска грађевинска предузећа добију послове на изградњи путева и мостова? Она их истина раде, али као слабо плаћени подизвођачи. Некад се домаћи произвођач можезаштитити и применом постојећих закона, рецимоприменом мера против компензаторних или дампиншких цена. А док држава не пронађе механизме одбране домаће економије у утакмици која је, у последње време, најмање тржишна, треба упозорити и домаће потрошаче: Увек када купите неку робу произведену у иностранству, можда сте корак ближе отказу на послу који радите. И то без обзира на то дали сте запослени у компанији која се бави енергентима, а купујете сок или виршле који нису произведени у Србији.

Ознаке: купујмо домаће, патриотизам