Pročitaj mi članakČitav prosotor od Jadrana do Egeja i Crnog mora, vekovima su naseljavali razni narodi, al svuda je bilo i Slovena
На детаљној мапи Европе из 1787. године на територији која обухвата простор данашње Албаније могу се видети чак два „Београда“. Тачније – Белиград и Белградо. Иначе, наш главни град је на овој мапи заведен као Белграде.
Балкан какав данас познајемо у политичком смислу на овој мапи не постоји ни у назнакама – доминира једна држава, Турска, која обухвата прстор насељен Румунима, Словенима, Грцима, Албанцима. Словени – Срби и Бугари, делили су велики простор који је данас јасно омеђен националним границама.
Ипак, и са овим старим мапама треба бити обазрив. Изгледа да је западним силама Балкан био важан само као простор, а нису се много бавили детаљима, па су географске локације, чини се, некад и одокативно одређиване. То се, на пример, види у положају Чачака у односу на Ужице, као и већих градова – Приштине која је означена као да је у Црној Гори и Скопља као да је у околини Приштине.
Али, словенски или српски топоними које срећемо на старим картама вредан су материјални доказ некадашње експанзије наше културе, која је у прошлости очигледно обухватала и знатно јужније просторе, па чак и обалу Јонског или Егејског мора. Они нам не говоре много о доминацији нашег народа на тим просторима, нити су доказ одсуства других култура, али показују колико су се са историјом и империјама кретали и људи. Неки су са променама прихватили туђу културу, а неки су се одселили или су завршили тррагично. Данас делује готово невероватно мисао да сте некада уз обалу Егејског мора могли да сретнете и српског сељака, који слави славу, носи српско име, а земљу на којој живи види као своју постојбину.
Албанија као призната држава постоји тек нешто више од сто година. Али читав просотор од Јадрана до Егеја и Црног мора, вековима су насељавали разни народи, који су у овим местима остављали и свој траг – пре свега у топонимима, односно називима места, планина, река, језера…
И док је албански крш за нас непознат и помало егзотичан простор, насељен народом чији језик не разумео, а историјским стицајем околности остао значајно удаљен од нас, сигурно је да су и ту некада живели Срби. Уосталом, њих у Албанији још има, оних који су преживели асимилације, режим Енвера Хоџе, незгодна времена која су уследила и после пада комунизма уз бујање национализма…
Постоје бројни примери српских назива географских појмова, а неки од њих и до данас су сачувани. Тако постоји Вербас (Врбас), Ново Село, Радањ, Трестеник, Загоре, Високе, Требиње, Звезде, Радомире…
Осим Албаније, широм Грчке постојала су места која су названа српским, односно словенским именима. То јесте доказ да је наш народ некада насељавао и знатно јужније просторе, али вероватно у суживоту са другим народима, који су се мешали, једни од других бежали, каткад и сарађивали, братимили се и ратовали, а све у зависности од почитичке климе…
– Ја сам нешто сам правио мапе са топонимима у Албанији и Грчкој, скоро целе територије су обухваћене. Само нисам нашао топонима по Грчким острвима или јако ретко. У околини Јањине, на прмер, постоји брдо које се зове Горица, тамо је и друга по величини пећина у Грчкој, Перама се зове. Кустос је рекао да је Горица словенски назив и да има много топонима у околини.. Изнад Јањине се и дан данас налази град који се пише на грчком Зитца, то је Жића… Грци немају Ж, Ћ и друга слова… А близу је село Еклисија, раније док га Грци нису преименовали у прошлом веку, то село се звало Црквиште… И тако сам налазио на хиљаде локација у Грчкој и Албанији. Грци су колико знам од 1913. до 1996. преименовали од 9.000 отприлике локација, неких 4.500… – објашњава Александар Цветковић из Планинарског друштва Орфеј, који прикупља и истражује историјске мапе.
Занимљиво је да усред Грчке још постоје Николићи.
– Мислим да на Пелопонезу имам око 300 локација словенских или више од тога… За целу Грчку вероватно неколико хиљада… Има на десетине локација типа: Граница, Селиште, Градина и слично… Чак сам налазио да постоји село Николићи у централном делу Грчке. Тај назив и дан-данас је актуелан… То је у забити, у планинском делу. Сигурно неки клан Николића се тамо населио пре више векова – прича Цветковић.
Додаје и да на Пелопонезу и даље постоји манастир Габрово, а истоветни назив има и један град у Бугарској.
– Грчка села се не завршавају са ово, ови, ова… То су словенски завршеци. Углавном где видиш место Мецово у централном делу Грчке (то је од Мече, Мечка, Меца и видиш остало до данас, раније мислим да је тај град био Мечково). Постоји врх Каменик, на самој грчко-македонској граници. То сам случајно открио када сам почео да правим мапе са локацијама врхова и планина у Грчкој и Албанији и онда сам приметио да многи називи и даље су на словенском језику. Пола планина на северу Грчке су до скора, док их нису преименовали, имали су типичне словенске називе, само су неке преживеле. Вероватно има на још на десетине и стотине неких река, потока, врхова, брда, засеока, али то није на мапама… И нешто у локалном говору становништва и како они зове неке локације – подвлачи Цветковић.
Народ сели имена
– Такође, у Грчкој постоји водопад Моштеница, само једно слово се разликује од Моштанице у Србији – додаје Цветковић.
И широм Србије могу се видети исти називи села у различитим општинама. Објашњење је једноставно – када се одређена популација пресели са једне на другу локацију, она јој да име које је користила и у прошлости на оном простору који је морала да напусти.
Тако су, на пример, Срби који су се преселили чак на територију данашње Украјине насељавали места којима су давали имена из своје постојбине. Ти Срби одавно су се стопили са Украјинцима, али насеље Панчево и даље стоји на мапи региона који се некада звао Нова Србија.
И досељавањем у Бачку и Банат Срби су местима давали своје називе, па данас имамо ситуацију у којој се име неког места разликује на мађарском, српском, па чак и хрватском језику.
Један језик – 10 алфабета
Занимљиво је да се албански језик, који иначе има два дијалекта (гхег и тоск) у једном тренутку писан на више различитих писама. Данас се користи латиница и основни књижевни дијалект је тоск (говори се на југу земље), а некада је и гхег био равноправан, на пример, на Косову и Метохији до 1972. године.
Албански језик писао се и грчким алфабетом, али и ћирилицом. Према неким подацима у 18. и 19. веку албански је писан са чак 10 различитих алфабета, јер су постојали и они локални, данас многима енигматични.
Где су Словени ту је и Сопот
Међу топонимима из Албаније вредно је споменути и Сопот. То не чуди, с обзиром да је ово име насеља једно од веома честих у словенским народима. Његово значење је извор, па се многа стара словенска места тако и називају. Сопот постоји и у Пољској, Украјини, Бугарској, Хрватској, Северној Македонији…
