Ni 365 dana od smrti porodilje Ivane Tepšić (31) iz Bečmena nije bilo dovoljno da se istraga pomeri sa mrtve tačke i utvrdi da li je eventualno bilo greške lekara Miloša Petronijevića i anesteziologa Nenada Drobnjaka, kako to tvrdi Ivanina porodica. Nažalost, porodica Tepšić nije jedina koja čeka odgovor na pitanje da li je usled lekarske greške došlo do smrti njihovih najvoljenijih, a nejasne procedure, dugogodišnje istrage, ali i sudski postupci, najčešće dovedu do toga da krivci za smrt nikada ne budu osuđeni. Ipak, postoje i neki izuzeci, a podatak iz 2017. godine Lekarske komore Srbije govori da su samo četiri lekara osuđena i zauvek im je oduzeta licenca zbog smrti pacijenta.

„Истрага о смрти Иване и даље стоји у месту, поново су слали полицију у Вишеградску, али ништа се не дешава. Налази су поново послати у Нови Сад на вештачење, али по свему судећи од тога нема ништа“, казала је пре неколико дана Ана Марковић, сестра Иване Тепшић која је преминула 17. маја прошле године у ГАК-у, неколико сати након порођаја услед срчаног застоја.

Покушали су лекари да је реанимирају, али је Ивана, нажалост, своју битку за живот изгубила, неколико сати након што је њен малишан Теодор дошао на свет.

Породица оптужује лекарски тим који је Ивану порађао, тврдећи да је Ивана уочи порођаја данима крвалила, а да се нико од запослених у ГАК није на то обазирао. Поднели су кривичну пријаву, две недеље након смрти наложено је да се уради унутрашња контрола како би проценили шта се заиста догодило, да ли је било грешке лекара, али ни годину дана касније ништа није утврђено.

Такође, Прво основно тужилаштво упутило је Захтев за прикупљање потребних обавештења полицији и Захтев за пружање потребних обавештења Министарству здравља, али ти извештаји годину дана касније нису достављени.

Нажалост, овакви случајеви нису реткост у Србији, а према медијски испраћеним случајевима, лекари који су одговарали за смрт пацијента, готово да се могу набројати на прстима једне руке, као и они који су изгубили лиценцу. Са друге стране, по неким проценама, доста је пресуда где су болнице плаћале за наизглед безазлене грешке лекара, али пресуде за смрт пацијента, као што рекосмо, готово да и нема.

Као по правилу, сигурно више од две деценије, догоди се трагедија, премине дете, породиља, здрава девојка после безазлене операције, пацијент се не пробуди из анестезије..

Породица, у шоку, па бесна, почне да криви лекаре за лекарску грешку, најчешће потпуно оправдано. Члана породице, готово или потпуног здравог, предали су у руке некога ко је положио Хипократову заклетву и који је дужан да брине о сваком човеку на овој планети, али он премине.

Почну да се распитују по болници, али они се обично „праве луди“.

Штите се, „перу руке“, или их једноставно није брига.

Обрате се јавности, новинарима који сваке године пишу о некој новој, са оправданом сумњом, грешком лекара.

У последњих 20 година, надлежни реагују исто. Министарство здравља пошаље ванредну инспекцију, која „чешља“ документацију, далеко од очију јавности и разговара са актерима, док породица, готово и да не добије икакву информацију.

Инспекција након месеци, или година мрцварења каже „пропуста у лечењу није било“.

Породица не одустаје, подноси тужбу, а тек онда креће мрцварење. Године и године пролазе, а онда првостепена пресуда, некада ослобађајућа, некада осуђујућа. Међутим, онда „Апелација“, најчешће врати поступак на поновно одлучивање, и поступак, другостепени, креће поново из почетка.

За то време, породица пати, новинари их на сваку годишњицу зову, и сваки пут пробуђују старе ране. Породица има максимално разумевање, једино су новинари ревности да до краја, што је до њих, истерају правду.

За то време, заштита права на суђење у разумном року „пада у воду“. Сврсисходност пресуда након деценије, 12, 15 година, готово да не постоји. А чини се, након толико година, ни породицама није нека утеха, када се узме у обзир кроз шта су све прошле.

Зашто се пракса не мења, зашто не постоје јасни протоколи лечења и одговорност сваког у ланцу, никоме није јасно. Породице се повремено окупљају у неформалне групе, некада и протестују, али узалуд.

„Осуђујућих пресуда има поприлично, оне најтеже буду „надокнађене“ с петсто хиљада динара до милион, али се о њима не говори много, мада би требало“, рекла је за Политику пре две године др Јелена Симић, доцент на Правном факултету Универзитета „Унион“.

Симић се специјализовала да проучава с правне стране њихове грешке, на тој теми је и докторирала, али и објавила књигу у којој је сабрала вишегодишња сазнања и податке упоредила, Србију и свет, али и написала мноштво корисних савета за оне који би да своја лоша искуства у лечењу претворе у казну и опомену за лекаре.

Парнице за надокнаду штете су, према речима Симићеве, много ефикасније, али грешке су нешто што се свуда сакрива и „ставља под тепих“. Нежељени ефекти лечења, друго име за лекарске грешке, нису подаци које у Министарству здравља ревносно прикупљају и воде.

Др Јелена Симић је од њих за своја ажурирања и праћење стања добила најсвежије податке за 2014. годину. У просеку тих грешака буде од две до три хиљаде годишње у Србији, напомиње др Симић за Политику, али покренутих поступака буде свега петсто.

„Новчане казне и парнице ни лекарима не падају лако, али схватила сам да им најтеже буде када им се име објави у ‘Гласнику’ Лекарске коморе Србије после пресуде да нису добро радили. Сујетни су и брука пукне међу колегама“, напомиње др Симић.

Др Симић је објаснила да лекари могу да одговарају на четири начина.

„Прекршајно, када се новчано кажњава јер је рецимо био нељубазан или у болници није обезбедио неке неопходне услове. Потом дисциплински – пред Судом части Лекарске коморе Србије, може да сноси грађанску одговорност за накнаду штете и да буде кривично гоњен. Сва та четири поступка се могу и истовремено водити. Једна одговорност не искључује другу. И шта раде адвокати? Њима је најлакше да иду на кривичну одговорност јер онда тужилац и тужилаштво током истражних радњи прикупљају доказе, што је јефтиније него да се самоиницијативно креће у парницу за накнаду штете. Онда пацијент сам плаћа вештака, око 30.000 динара у просеку, већ у старту мора да има све доказе, што такође пуно кошта. Кад то све одради тужилац и закључи да нема кривичне одговорности, адвокат све добијено преузме и настави поступак за накнаду штете“, описала је правница суштину примене у пракси.

То је тактика већине адвоката, мада се Симићевој чини да се неоправдано занемарује поступак за доказивање дисциплинске одговорности лекара.

„Откако је код нас усвојен Закон о заштити права пацијената, више се говори о статусу људи који се лече и од 2000. године се повећава број парница против лекара. Воде се углавном две врсте спорова – једна због лекарских грешака, односно несавесног лечења, а друга је због неадекватно пружење информације. Када идемо на различита саветовања, они узвраћају да немају времена да детаљно објашњавају старијим људима медицинске ствари јер они честоне разумеју шта им се говори, док пред ординацијом при дну стране свог извештаја да је пацијент обавештен о дијагнози и терапији и мисле да су се тиме покрили“, навела је саговорница Политике.

Неки од осуђених лекара

Према информацијама Лекарске коморе Србије, која је новембра 2017. године Ноизз-у доставила податке, у Србији је због кривичног дела Тешко дело против здравља људи до тада осуђено четири лекара, којима је и трајно одузета лиценца, док је око 30 лекара привремено остало без ње.

Међутим, имена лекара без лиценце није јавно доступан податак, због чега су непозната имена све четворице којима је она одузета.

Прва пресуда, после које је ЛКС хирургу трајно одузела лиценцу за рад догодила се након пресуде Апелационог суда у Крагујевцу, септембра 2010. године, који је потврдио одлуку тада Општинског суда у том граду и осудила несавесног доктора на осам месеци затвора, иако је према КЗ казна била од једне до осам година, због смрти мале Миле, која је преминула 1. октобра 1998. године. Олакшавајуће околности, које је суд узео у обзир, биле су те што је 20 година савесно радио свој посао, и што је болест Миле била атипична и подмукла.

Апелациони суд у Нишу осудио је гинеколога на две и по године затвора због смрти труднице Сање, која је преминула два сата након порођаја јула 2007. године. Налаз обдукције Завода за судску медицину у Нишу показао је да је Сања преминула услед масовног спољашњег искрварења из крвних судова материце, насталог због послепорођајне млитавости зида материце.

Гинеколог је у свом извештају написао како је материца чврста и без повреда, а крварење оскудно.

Апсолутно супротно од стања у коме се Сања налазила.

Суђење је трајало око шест година, а гинекологу је такође трајно одузета лиценца.

У трећем случају је поново крив гинеколог и осуђен је на годину дана затвора због неадекватног порођаја због чега је наступила смрт бебе.

Породиља је била у фази активног порођаја, када се порођај треба и нужно мора довршити, али је он наложио укључивање таколизе, чија је примена довела до продуженог трајања порођаја што је утицало да се бол и агонија бебе продужи на неколико сати, чиме је њена енергија потпуно исцрпљена.

Сам гинеколог је тврдио како је смрт новорођенчета настала успед превременог порођаја, што је у потпуној супротности с налазом вештак судске медицине, који је вршио обдукцију.

Четврти случај се догодио у Панчеву и у њему је лекар осуђен на 10 месеци затвора, али детаљи случаја нису били доступни редакцији Ноизз.

Једна од најпотреснијих прича, која се догодила још давне 2002. године, догодила се породици Арамбашевић.

Наиме, гинеколог Гордана Милетић из ГАК-а, осуђена је због несавесног лечења Љиљане Арамбашић (18), заједно са колегиницом Вером Миленковић.

Љиљана је преминула фебруара 2002. године услед упале слепог црева, а лечена је погрешно чак 15 дана.

Арамбашићева се јавила у Ургентни центар где ју је упутио лекар из Дома здравља у Борчи, због сумње на перфорацију слепог црева, али су лекари одбацили дијагнозу и убрзо девојку пребацили на ГАК због сумње да су њени несносни болови гинеколошке природе. Из ГАК је девојка пребачена у неуропсихијатријску клинику Др Лаза Лазараевић, одакле је у тешком стању враћена у Ургентни центар, а потом упућена на Инфективну клинику где је исте ноћи преминула у тешким мукама.

Међутим, на оптуженичкој клупи није завршио нико од лекара – хирурга из Ургентног центра, који су најпре морали да констатују слепо црево, већ седморо гинеколога из ГАК – Снежана Вукајловић, Србољуб Милићевић, Александар Јовановић, Милош Радовић, Вера Миленковић, Александра Димитријевић и Гордана Милетић.

На крају, осуђена су само двоје гинеколога.

У априлу 2019. године, Основни суд у Новом Пазару правоснажно је осудио лекара Муамера Шкријеља на годину дана затвора условно, на три године због несавесног лечења Новопазарке Л.Р. током 2010. године.

Суд је утврдио да је он применио „очигледно неподобан начин лечења, није применио одговарајуће хигијенске мере и несавесно поступао“, због чега је Л.Р. морала бити оперисана у Клиничком центру у Крагујевцу где су јој одстрањени материца, јајници и јајоводи.

Забрањен му је и рад на три године, а Врховни суд части Лекарске коморе му је раније, 2015. године, изрекао јавну опомену због несавесног лечења труднице Лидије Хазировић у децембру 2013. године.

Ово су само неки од медијски испраћених случајева, али далеко од тога да су једини.

Izvor: nova.rs

Oznake: greške lekara, Ivana Tepšić, porodilja, smrtni ishod